Kada sam odlu\u010dio da napi\u0161em praznu pri\u010du to jest pri\u010du bez pri\u010de poverio sam tu ideju svojoj prijateljici na \u0161ta mi je ona uzvratila da je zamisao dobra ali nije originalna te da ima sli\u010dnih primera u svetskoj knji\u017eevnosti. Odmah sam se naljutio na nju kao da je ona kriva \u0161to moja genijalnost ne\u0107e do\u0107i do izra\u017eaja tim putem ali sam joj istog trenutka i oprostio znaju\u0107i da ko ne pra\u0161ta ljudima ne mo\u017ee ni za sebe oprost od Boga o\u010dekivati a ja bih ipak radije da ve\u010dnost provedem na cvetnim poljima rajskoga vrta nego na vrhu trozupca.<\/p>\n\n\n\n
A za\u0161to bih to radio? Za\u0161to bih pisao pri\u010du bez pri\u010de? Prosto. Slave radi kojom bih nahranio sujetu.<\/p>\n\n\n\n
Ponadao sam se da bi ova revolucionarna ideja mogla predstavljati prekretnicu u svetskoj knji\u017eevnosti, doneti mi planetarnu popularnost, oven\u010dati me Nobelovom nagradom i na vrat mi natovariti gomile novinara koji bi poku\u0161avali da provale u moj zamak u \u0160avilu u kome bih \u017eiveo sa svojom trideset godina mla\u0111om ljubavnicom a povremeno bih obilazio i srpske enklave na Kosovu i Metohiji, pio vino i dremao ispod loznika u Velikoj Ho\u010di.<\/p>\n\n\n\n
U intervjuu za Frankfurter allgemeine Zeitung istakao bih da iako pi\u0161em o dijaspori moja se knji\u017eevna poetika naslanja na ota\u010dastvo i rodnu grudu te iako sam li\u010dnost svetskog formata u su\u0161tini sam ostao sitna palana\u010dka du\u0161a po modelu Radomira Konstantinovi\u0107a. Zbunjeni novinar pre\u0161ao bi na slede\u0107e pitanje, i to metafizi\u010dkog tipa, premda je prethodno izlaganje razumeo isto koliko i publika na knji\u017eevnoj ve\u010deri u Parizu na kojoj bih sedeo u dru\u0161tvu \u0161armantnog moderatora i poznate francuske glumice koja bi \u010ditala odlomke iz mojih dela i mamila uzdahe nekoliko hiljada prisutnih mu\u0161karaca a i osam stotina \u017eena.<\/p>\n\n\n\n
Ja bih ne\u017eno gladio svoju dugu sedu bradicu, povremeno bih ka\u017eiprstom podigao lenonke koje bi mojoj li\u010dnosti davale sna\u017ean intelektualni pe\u010dat, samo retko bih dotakao svoj stilizovani \u0161tap sa kuglom na vrhu i istom namenom, zami\u0161ljeno bih gledao u daljinu, duboko bih uzdisao i jo\u0161 dubokoumnije odgovarao na glupa pitanja iz publike.<\/p>\n\n\n\n
Ispred mene bi stajala gomila knjiga sa cenama prilago\u0111enim zapadnoevropskom tr\u017ei\u0161tu, tabakera, sat sa zlatnim lancem i sala\u0161em* ugraviranim na pole\u0111ini, pepeljara sa debelom kubanskom cigarom iz koje se di\u017ee gusti dim i ushi\u0107eni \u017eenski pogledi koji se upijaju u intelektualne dubine mojih o\u010diju. Mudro bih besjedio uzdaju\u0107i se u mentalnu retardaciju svojih obo\u017eavalaca i njihovu nesposobnost da shvate moja bula\u017enjenja ali i nespremnost da to priznaju da ne bi ispali glupi u dru\u0161tvu.<\/p>\n\n\n\n
Kada bi mi ve\u0107 dosadilo pred svima bih ispovedio da sam sva svoja dela so\u010dinio pod te\u0161kim uticajem alkohola i droge (a i \u0161to se ne bih drogirao kada sam ve\u0107 toliko bogat da si mogu priu\u0161titi kvalitetne narkotike a i ve\u0107 toliko pametan i ose\u0107ajan da shvatam svu tragiku \u017eivota u svetu u kome je kamenju dobro, biljkama podno\u0161ljivo a \u010doveku nesnosno) u \u0161ta mi naravno niko ne bi poverovao nego bi se jo\u0161 vi\u0161e divili mojoj beskrajnoj duhovitosti.<\/p>\n\n\n\n
Tada bi poznati knji\u017eevni kriti\u010dar izneo svoje vi\u0111enje moga dela i objasnio publici \u0161ta sam zapravo hteo da ka\u017eem na \u0161ta bih ja spremno graknuo:- E ba\u0161 nisam to hteo da ka\u017eem! Ba\u0161 nisam to mislio! U stvari ama ba\u0161 ni\u0161ta nisam ni mislio!- \u010dime bih ostvario svoj de\u010da\u010dki san koji sam usnio na \u010dasovima knji\u017eevnosti gde moja analiza dela skoro pa nikad nije odgovarala analizi predava\u010da koji je do u tan\u010dine znao \u0161ta je pisac hteo re\u0107i kao da stanuje u njegovoj glavi. Kriti\u010dar bi prvo pocrveneo a zatim bi iskusno prasnuo u smeh jo\u0161 jednom se odu\u0161eviv\u0161i mojom duhovito\u0161\u0107u u \u010demu bi mu se pridru\u017eio i ostatak dvorane a ja bih se zami\u0161ljeno zagledao negde iznad pogledom tu\u017enog pajaca i ponovo se zapitao \u0161ta \u010dovek treba da uradi da bi ga shvatili ozbiljno?! I eto, pri\u010da radi pri\u010de, takozvano slamomla\u0107enje. Praznoslovlje.<\/p>\n\n\n\n
Autor: Mile Stankovi\u0107, Maler<\/span><\/a> aus Veliko Gradi\u0161te.<\/p>\n\n\n\n