Kada je izvesni Branimir krenuo u Vienu da prona\u0111e svoju djevu ta\u010dno je znao \u0161to da radi iako je tamo i\u0161ao prvi put.* Mladi nara\u0161taj ne bi verovao kako se u to vreme bremenito sankcijama, naravno nepravednim i ni\u010dim izazvanim, te\u0161ko probijala granica naro\u010dito zapadnih i nagla\u0161eno prijateljskih zemalja. Ljudi su se dovijali kako su najbolje znali, podmi\u0107ivali carinike, ke\u0161ali se o ma\u0111arske vozove, kupovali falsifikovane vize, korumpirali slu\u017ebenike po Ambasadama na koju se varijantu i sam Branimir odlu\u010di nakon konsultacija sa vlasnicom po\u017eareva\u010dke agencije koja ima\u0161e vezu u austrijskom predstavni\u0161tvu u Beogradu.<\/p>\n\n\n\n
A kako se taj plemeniti i svake hvale dostojni poduhvat odvijao? Pa prosto! Gospo\u0111a Sne\u017ea iz po\u017eareva\u010dke agencije, \u010duveni ugla\u0111eni i slatkore\u010divi prevarant sa stilom, okupila bi povremeno desetak naiv\u010dina sa ambicijom \u017eivljenja u zemlji austrijanskoj i obe\u0107ala im sre\u0111ivanje vize preko `svog \u010doveka` u Ambasadi u zamenu za pet stotina nema\u010dkih nov\u010danica po du\u0161i. U dogovoreni dan i \u010das svih deset pretendenata na visok \u017eivotni standard obrelo bi se u redu ispred austrijske Ambasade gde bi ih nekoliko \u010dlanova gestapoa iz doma\u0107e security agencije dr\u017ealo u redu, miru i skoro bodljikavo\u017ei\u010danoj ogradi gde su \u010dekali zvani\u010dno izdavanje ve\u0107 unapred sre\u0111ene vize.<\/p>\n\n\n\n
Za to vreme bi gospo\u0111a Sne\u017ea sedela u obli\u017enjem kafi\u0107u, pu\u0161ila duga\u010dke i tanke mentol cigarete, ispijala kafe i \u010dekala rasplet. Uskoro bi po\u010deli da pristi\u017eu unesre\u0107eni pretendenti sa odbijenicama u rukama i razo\u010darenjima na licu na \u0161ta bi im ona odgovarala da joj je `njen \u010dovek` upravo javio da u ambasadi boravi unutra\u0161nja kontrola te da ni\u0161ta nije mogao da uradi i po\u0161teno im do poslednje marke vra\u0107ala ulo\u017eeni novac. Po zakonu verovatno\u0107e bar neko od desetak aplikanata morao bi dobiti vizu, to se obi\u010dno de\u0161avalo jednom ili dvojici koji bi potom zadovoljni dolazili u kafi\u0107 i zahvalno \u010dak i ru\u010dak pla\u0107ali gospo\u0111i Sne\u017ei koja je na taj na\u010din petsto do hiljadu maraka zadr\u017eavala za sebe.<\/p>\n\n\n\n
Na nesre\u0107u, me\u0111u o\u017ealo\u0161\u0107enima se toga dana na\u0111e i na\u0161 Branimir.<\/p>\n\n\n\n
U svom narednom pohodu na austrijansku vizu on udru\u017ei snage sa izvesnom gospo\u0111om Smiljkom iz Svilajnca koja tako\u0111e ima\u0161e vezu u Ambasadi ali ovog puta ne beogradskoj nego budimpe\u0161tanskoj. Te ve\u010deri ukrca se Branimir na voz za Pe\u0161tu, upozna dva novosadska povratnika sa mora, primi od njih upozorenje o ma\u0111arskim lopovima albanskog porekla koji ordiniraju na toj liniji i kad ova dvojica iza\u0111o\u0161e pritaji se u osami svoga kupea. U gluvo doba no\u0107i u kupe nahrupi\u0161e dve pripadnice rumunske manjine obremenjene velikim i te\u0161kim putnim torbama prepunim \u0161vercovane robe i pred njegovim zbunjenim pogledom odmah debelim lancem sveza\u0161e bravu na vratima. Stvari mu se razjasni\u0161e kada u jo\u0161 gluvlje doba za\u010du silovito drmusanje vrata i psovke nemo\u0107nih provalnika. <\/p>\n\n\n\n
Osvanuv\u0161i narednog jutra u negda\u0161njoj prestonici gula\u0161 komunizma susrete se Branimir sa gospo\u0111om Smiljkom, odsede u obli\u017enjoj kafani i isprati je pogledom do ulaza u Ambasadu. Nedugo zatim pojavi se gospo\u0111a Smiljka u kafani sa dobrom i lo\u0161om ve\u0161\u0107u: dobra be\u0161e, ispostavi\u0107e se kasnije, da se u Ambasadi ni\u0161ta ne mo\u017ee u\u010diniti, a lo\u0161a be\u0161e, ispostavi\u0107e se tako\u0111e, da \u0107e ga preko granice prebaciti ni manje ni vi\u0161e nego njen prijatelj austrijski carinik i to u gepeku svog automobila a sve za tri\u010davih 1500 maraka.<\/p>\n\n\n\n
Re\u010deno – u\u010dinjeno.<\/p>\n\n\n\n
Slede\u0107ih je godina Branimir okajavao svoju odluku i pla\u0107ao prevelik ceh lakomosti nezadovoljan \u0161to prona\u0111enom djevom, \u0161to poslom, \u0161to standardom, \u0161to statusom u ovom su\u0161tinski i dalje rasisti\u010dkom dru\u0161tvu.<\/p>\n\n\n\n
Dvadesetak godina kasnije na vidno zgra\u017eavanje svoje profesorke i pripadnice plemenite, prepo\u0161tene i preuzvi\u0161ene arijevske rase nad prostim i primitivnim Balkancima njegov sin smireno odgovori: -Da, takvi smo vam mi Balkanci, i ja, i Aristotel, i Platon, Sokrat, Hipokrat, Pitagora, Ksenofont, Homer, Njego\u0161, Andri\u0107, Tesla, Pupin, \u0160tuli\u0107… Do du\u0161e, ni va\u0161 doprinos \u010dove\u010danstvu nije mali, pa ipak ste vi svetu dali jednog Mocarta, Frojda, Klimta, Malera, \u0160uberta, \u0160trausa, Hitlera… Pa malo li je?!<\/p>\n\n\n\n
Autor: Mile Stankovi\u0107, Maler<\/span><\/a> aus Veliko Gradi\u0161te.<\/p>\n\n\n\n