Kad već Zola svojevremeno u aferi Drajfus nađe za potrebno da ustane u odbranu istine cenimo da i našem spisateljskom prevashodstvu priliči isto činiti! A koju ćemo istinu braniti, pitamo se mi, duboko zagledani u svakodnevicu u kojoj sve same istine jedna drugu sustizaše?! Rešismo da se odlučimo za najaktuelniju koja će u vreme kad priča bude završena već odavno biti zaboravljena.
Kako se pripadnici srpske dijaspore rasejani diljem Austrije i Grčke ne bi osećali zapostavljenim staraše se ponajviše estradni umetnici među kojima se naročito isticaše vlasnik jednog grada u Srbiji i njegova bliska prijateljica S. R. C. koju ćemo u daljem tekstu zvati Saracen koliko zbog inicijala njenog imena toliko i zbog duhovnog izvorišta njenog muzičkog stvaralaštva. Ova negdašnja fudbalska radnica a sadašnja neumorna pregalnica na polju srbizma, među svojim mahom mentalno zaostalim obožavaocima poznata i kao `srBska majka`, odlikovaše se nauštrb mozga neumereno uvećanim grudima kojem se hirurškom zahvatu podvrgnu samo iz jednog razloga – da može što lakše da podoji sva svoja čada.
Ovaj neustrašivi dvojac neštedimice krstariše austrijanskom državom često praćen i svojim trećim sabratom, dežmekastim ljubiteljem kofera, mikrofona i banana koje ne jeđaše poput svog bliskog pretka nego s njima poslovaše a koga ćemo u nastavku zvati Idiot ne samo zbog njegovih inicijala I. D. nego i jer smo tako u mogućnos `*, a koji obnašaše i visoku državnu dužnost. Katkad bi ovaj visoki dužnosnik bio dočekan od strane istaknutih predstavnika srpske emigracije koji bi radi blažene nade u pomoć srpske države njihovom radu nadahnuto govorili o istorijatu, kulturi i svakom drugom vidu delovanja Srba na ovim prostorima dok bi dužnosnik nervozno cupkao i prekidao govornika pitanjem:
– Kad ćemo u Parndorf?
Vlasnik jednog grada u Srbiji beše čovek neobičnog fizičkog i duševnog izgleda. Ipak, doza prostačke lucidnosti koja ga u sadejstvu sa ništačkim karakterom uzdiže u neočekivane visine zaista mu se teško može osporiti. Beše to čovek uskih shvatanja ali širokog dupeta, niskog čela ali visokih očekivanja, oskudnih mogućnosti ali velikih ambicija, malog mozga ali velikog tela, jednom rečju nosorog sa mozgom kolibrija i karakterom hijene. Ipak, imaše nosorog i svoju ljudsku stranu, bar tako tvrđaše mnogobrojni glasovi bliski rukovodstvu jednog grada u Srbiji kao i preko 400 žena sa kojima vlasnik grada i ogromne uglačane bilijarske kugle na vrh tela nije voleo da se druži.
Iako po prirodi nedruželjubiv on razumevaše potrebe drugih ljudi za društvenim kontaktom te često i rado za meštane jednoga grada u Srbiji organizovaše ekskurzije do Paralije i Beča na kojima ih pratiše folklor, kuma Saracenka, dežmekasti Idiot i množina erotizovanih poslovnih partnerki. Na tim putovanjima veseli ekskurzijanti imaše prilike da vide mnoge značajne lokalitete poput plaže i kafe bara u Paraliji i homoseksualnog semafora u Beču kao i da steknu mnoga vredna znanja poput neumrlih refrena kuminih evergrinova ali i čitav repertoar Betovena i Šopena koje je vlasnik grada naročito voleo i na svadbama ih rado penjao na drvo. Narečene ekskurzije vrhunile su povratkom u jedan grad u Srbiji i kulminirale uzbudljivim žurkama u organizaciji vlasnika kojima su pored ekskurzijanata prisustvovale i mnoge viđenije ličnosti naše društveno političke zbilje.
U opuštenoj atmosferi družaše se mahom mladi i za druženje sposobni drugovi i drugarice. Još je Antonije Pušić primetio da holesterol i rokenrol ne idu zajedno. Nekako u isto vreme sličnu stvar primetiše vlasnik jednog grada u Srbiji i njegov dežmekasti sabrat. Kad uzmemo u obzir da ova tužna braća, Blues brothers srpske estrade, zajedno imaju preko 300 kila pa na to dodamo godine, holesterol, trigliceride, zakrčene krvne sudove, hipertenziju i prateća srčana oboljenja zbog kojih bi uzimanje vijagre bilo smrtno opasno shvatićemo zašto Blues brothers tužno seđaše sa strane, sa zavišću gledaše na one koji odlažaše da se druže i sa setom se prisećaše dana kad su i sami bili sposobni za druženje.
Autor: Mile Stanković, Maler aus Veliko Gradište.