Mimi

Miloš Milutinović je bio legendarni napadač poznatog partizanskog kluba kojim je nekoć predsedavao poglavnik ali ovo nije priča o njemu već o njegovom imenjaku poniklom u Boljetinu, glavnom gradu vlaške magije. Kada je Miloš prvi put čuo za izvesnog Gavrila, koji je u svoje vreme kajzer Franca lišio obaveze da porobljene narode obilazi o njihovim najvećim praznicima, dosoljava im rane i poliva fekalijama, ni slutio nije da će u budućnosti četiri svoja emigrantska dana provesti u istoj zemlji gde je i pomenuti Princip proveo svoje emigrantske godine. I to radi doktorata.

Ali da krenemo od početka.

Imao je Miloš nepunih osam godina kada su se roditelji razišli i još uvek nije razumeo šta se tačno dešava i zašto mora da se preseli kod bake u Majdanpek. Do dana današnjeg roditelje nije video. Kada se baka upokojila imao je petnaest i ostao je sam na svetu.

U Beču se našao kad je napunio devetnaest ali ta će faza u ovoj priči ostati zamagljena jer bi se radi suviše detaljnog opisa glavni junak mogao prepoznati a pisac mogao biti tučen, može biti čak i krvnički, što detalje njegovog žitejstva na koje baš i ne beše ponosan izlaže kritičkom oku javnosti.

Zaposlio se u maloj firmi za čišćenje i održavanje grada kao čistač, vrlo brzo shvatio prednosti osamostaljivanja i osnovao sopstveno preduzeće sa istom delatnošću. Sa 27 godina bio je najbogatiji Srbin u Austriji, posedovao je novce, nekretnine, automobile, žene, decu, a želeo je status i društveno priznanje. U tu svrhu kupio je diplomu filozofskog fakulteta u Jašiju u Rumuniji, uramio je, okačio na zid i društvene mreže i počeo da stiče izvesno ali nedovoljno poštovanje javnosti.

I dalje nezadovoljan odnosom austrijskog građanstva on odlučuje da prvo osvoji simpatije srpske populacije te pristupa kolosalnom pregnuću koje smatraše primerenim. Naime, uz svesrdnu savetodavnu i praktičnu pomoć svoje prijateljice i folk pevačice vlasnik sada već ozbiljne kompanije za čišćenje i održavanje `MiMi` zagazi u vrletne dubine turbo folka kojom prilikom i čijom zaslugom nastade jedan od bisera ove vrste muzike čiji refren glasiše:

`Ala mi se jede pečena kokoška,
Tri kila banane rado bi` pojeo, nane.` *

Iako je kompozicija osvojila srca izvesnog broja mentalno osakaćenih ipak mu nije donela ugled i poštovanje kod zdravog dela populacije. Taj muzički uradak na svu sreću prošao je nezapaženo kod većinskog stanovništva ne samo zato što nisu razumeli tekst već i stoga što se u uređenoj zemlji takav uznemirujući sadržaj mogao emitovati eventualno u kokošinjcu, a i to tek uz sprecijalno odobrenje nadležnog inspektorata, a nikako na ljudskom biću dostupnom mediju te plamičak nade nastavi da gori u njegovom nesrećnom srcu.

I tako se u času nezajažljive pohlepe novoobogaćenog prazilukovića da `guzici nabije cijenu`* vraćamo na početak priče i njegov susret sa zemljom domaćinom mlađahnog G.P. koga je 1914. zanelo sopstveno ime i prezime*, Češkom, gde je odbranio doktorsku tezu jer je, po sopstvenim rečima, ` tamo bilo najjevtinije`.

Novopečeni doktor filosofije i neotuđivi sastojak hiperinflatornog talasa doktorata posredi Srbalja pobedonosno se vratio u austrijansku prestonicu i na mala ali stražnja vrata snažnim i odlučnim korakom kročio u intelektualnu elitu. Radi jačeg utiska na kolege intelektualce pustio je bradu, zatim i kosu, zamastio je i vezao u rep a na nos okačio dražinke kroz koje ništa nije video ali ni to, čini se, ne beše dovoljno za izoštreni i probirljivi ukus pogorđene austrijanske elite i to samo zbog imena i prezimena koje se završavaše na ić, bar tako mišljaše znameniti filozof.

Kad najposle promeni i ime od negdašnje ličnosti za promenu ostaše još samo pol i seksualna orijentacija. I sad već i po cenu da budem tučen, čak i krvnički, neću moći da prećutim aferu koja ozbiljno uzdrma austrijansko društvo a u kojoj značajnu ulogu odigra naš junak putem svojih golišavih fotografija koje obaveštajna služba presrete u prepisci između kancelara i njegovog bliskog saradnika kojom prilikom negdašnji Miloš konačno dožive potpunu satisfakciju i društveno priznanje zahvaljujući gej lobiju i svojoj prijemčivosti za različita seksualna opredeljenja i prateća spolovila a tajna uspeha koju je neumorno tražio kroz biznis, filozofiju i muzičku umetnost krila se takorekuć nadohvat ruke – u gaćama.

Autor: Mile Stanković, Maler aus Veliko Gradište.