PFC fan club

Prethodni deo …

Posle četiri konzerve mitosa i pola litra metakse koju do duše nesebično deljaše sa sapatnicima T.N. zapade u dubok okrepljujući sanak probudivši se tek nakon dva sata na graničnom prelazu Preševo-Tabanovce. Prošavši pasošku kontrolu on dremnu još malo pa povrativši energiju koju Sveta Gora iz njega isisa odlučno pristupi novom mislenom pregnuću.

Sledećih sat vremena provede u ubeđivanju kuma da na kratko skrene s puta kako bi obišli reciklažno postrojenje koje nicaše u okolini prestonice. Kum koji sa zabrinutošću i nepoverenjem gledaše na njegove poslovne poduhvate nerado pristade uz uslov da poseta ima biti kratka a da on lično ne mora biti upoznat sa njenom sadržinom kao ni sa članovima konzorcijuma koji tamo obitavaše.

Prema poslednjem izveštaju Radiše Glave upravna zgrada već beše završena i sijaše punim sjajem odmah pored fabričkog kruga. Obrevši se na datoj adresi T.N. ne vide fabrički krug ali zato `upravna zgrada` sva u staklu, opasana visokom kamenom ogradom od kovanog gvožđa, sa fontanom ispred i bazenom iza, rotvajlerima koji brundaše po travnjaku i gorilama u crnim rolkama i kožnim sakoima koji to isto činjaše pred vratima, ostavi silan utisak na njega.

Blažen niščim duhom i upadom svoje sekire u med on pozvoni na kapiji predstavivši se kao spoljni saradnik iz Beča, bi pušten u dvorište, pretresen na vratima i uveden u velelepno zdanje. Prostrano predvorje uopšte ne izgledaše kao hol firme već više kao fan klub Partizana sa svim tim crno-belim zastavama, grbovima, amblemima i fotografijama bilmeza sa južne tribine i to u našem junaku upali lampicu sumnje.

Ušavši u `radni kabinet` i ugledavši sva ona lica sa hodničkih fotografija, nakačena na nabildovane telesine utegnute u crne bodi majce i tetovaže, i `predsednika upravnog odbora`, izvesnog Velju N. koji seđaše na nečemu što sličaše patrijaraškom tronu osamaren debelom zlatnom kajlom T.N. pretrnu, oseti testikalnu elevaciju, hiltoidni ritam srca, popuštanje petlje i svezivanje jezika.

-Ko je ovaj?!- zabrunda patrijarh paleći debelu kubansku cigaru.

Radi preporučene nam kratkoće priče nećemo ulaziti u detalje neprijatnog razgovora koji usledi, nemuštim objašnjenjima o reciklažnim postrojenjima, zaprepašćenim kratkofitiljnim pogledima tipa `je l` nas to ovaj zajebava?`, čeonim znojoliptanjem i ostalim neželjenim efektima neočekivanog susreta koji bi okončan slično suđenju iz prvog poglavlja to jest ovog puta ne toliko imaginarnim koliko realnim šutom u stražnjicu kojom prilikom kvalitetna italijanska kožna cipela završi na mestu nedostojnom njenog renomea a T.N. brzinom munje završi u nedaleko parkiranom kumovom automobilu praćen horskom pesmom rotvajlera te dograbivši telefon ne časeći časa okrenu Radišu i dobi nepostojeći broj.

Niz neprijatnih iznenađenja nastavi se pozivanjem Radišinog ortaka Slađana koji na poziv odgovori iz rodnog Mrčkovca objasnivši da se Glava ni njemu ne javlja ali da ne brine `jer će več nešto da se izdešaje`.

Jedino što će sigurno da se `izdešaje`, mišljaše T.N. , jeste da će Ruža koja u poruci praćenoj negližeiranom fotografijom najavljivaše spektakularan doček po svoj prilici ostati uskraćena za svoja očekivanja usled neočekivanog stresa koji ostavi nemerljive posledice na njegov reproduktivni mehanizam.

Ruža pak ne mišljaše tako. I opet bi što biti ne može.

nastaviće se …

Autor: Mile Stanković, Maler aus Veliko Gradište.

Lesen Sie nastavak priče …

Ostale priče iz emigracije