Hepiend?

Prethodni deo …

Povreda koja nastade padom s merdevina ne beše toliko opasna koliko bolna i zahtevaše dug oporavak, mirovanje, gips na desnoj nozi, štake i brižnu žensku ruku pomoćnicu. T.N. bejaše nemalo iznenađen jer mu Ruža već nekoliko dana zaredom ne dolažaše u posetu niti odgovaraše na pozive a stvari se razjasniše kada nakon nekoliko dana uz kumovu pomoć izađe iz bolnice i zateče prazan stan.

Osim Ruže u stanu još nedostajaše i njene lične stvari, televizor, lap top, pakovanje kondoma, ray ban naočare, kaca kiselog kupusa, sadržaj frižidera i bogata kolekcija porno filmova. T.N. jauknu za kondomima, sruši se u fotelju, odloži štake i tužno se zagleda u kuma pitajući se čime je zaslužio ovakvu sudbu kletu. Kum se ugrize za jezik.

Sa Ružine tačke gledišta ne beše više smisla ostajati u ovoj vezi, strasti nestade, para takođe, a saznanje da palog borca valja negovati nekoliko meseci zabi i poslednji klin u raspeće ove ljubavi. Brže bolje ona u Perhanov polovni furgon spakova stvari, uspomene, sećanja i uznemirujuće mentalne slike iz vanbračne postelje te zajedno pohitaše put nove adrese ne čekajući da se ranjeni orao vrati sa lečenja.

Tračak nade u beznađe unese Ramadan kada se uz širok osmeh i zlatan zub* pojavi na vratima priloživši prvu ratu kamate koja pripadaše T.N.-u. Biće još, kaže, glavnica ostaje u igri. Silno obradovan zbog ovakvog preokreta bangavi tronožac odskakuta do obližnjeg bankomata gde podiže dozvoljeni minus radi tekućih troškova a kamatu vrati Ramadanu na dalje umnožavanje.

U narednih mesec dana ovakva se situacija ponovi nekoliko puta tako da bangavkovo ulaganje neobično naraste, toliko da sad već poče pomišljati i na podizanje kamate.

Budući da Ramadan ne odgovaraše na pozive on se prihvati štaka veselo i sa puno optimizma odgegavši prema restoranu zvanom `Republjik` u kome ovaj često i rado odsedaše. Tridesetak lobanjoidnih saplemenika usmeri svoju pažnju ka ulaznim vratima na kojima se uz radosni pozdrav `merdita` ukaza neobični invalid. Ramadan seđaše u ćošku a kada T.N. priđe stolu njegovo nekoć nasmejano lice sad bejaše hladno a usne behu oštro stisnute škrgutavim zubima.

Na nežan i suptilan način izraženu želju za podizanjem novca on mračno odgovori pitanjem:

-Je l` ja tebi nešto dugujem?!

-Ali novac…

-Je l` imaš ti neki papir?

-Ali…

Osećajući na potiljku mrke poglede tridesetak lobanjoida T.N. ustuknu.

-Sljušaj dupegljavac, ja ne voljem probljem! Ako imam probljem ja rešim probljem! Ima čovek, ima probljem, nema čovek- nema probljem! Jasno?!  

Jasnije nije moglo biti pa `dupegljavac` neveselo napusti lokal praćen podsmešljivim pogledima imajući u vidu da je častan bjeg bolji od nečasna poraza*.

Nakon nekoliko dana granice se otvoriše, avioni poleteše, a zakonita supruga, da ne kažem Kosovka devojka, slete na bečki aerodrom požurivši ka stanu da neguje postradalog biznismena, da ne kažem Orlovića Pavla. U stanu zateče utučenog Orlovića kako poput kornjače neuspešno pokušavaše da ustane iz postelje u koju tako rado zalažaše.

Predstojeću erotsku scenu dosledno nećemo opisivati no ćemo radije biti zahvalni što joj ne morasmo prisustvovati već o slavnom događaju saznadosmo od samoga Orlovića uključiv i pikantne detalje sa ortopedskim pomagalima, centrifugalnim kretnjama uslovljenim nedostatkom noge to jest viškom gipsa i drugim gadostima dostojnih uma kakvog iskusnog inkvizitora ili sličnog psihopaćenika.

Dve nedelje kasnije u jednoj od bečkih crkava beše obavljen obred krštenja (potom i venčanja) tokom kojeg na pitanje `Odričeš li se sotone?` S.N. potvrdno odgovorivši smerno obori pogled pitajući se da li ga se odriče ili se za njega udaje. T.N. se pobožno prekrsti premotavajući film od sinoć u sladostrasnom iščekivanju prve crkvene bračne noći.

Budući da nam je s višnjeg mesta rečeno da se saga o devijantnom emigrantu ima privoditi kraju te se valja pozabaviti i onim običnim pripadnicima dijaspore to ćemo se za trenutak prebaciti 30 godina unapred gde ćemo zateći mrtvog pijanog austrijskog penzionera usnulog za stolom među praznim limenkama i ostaviti ga tu da se urolja još koji put znajući da možda takvih prilika neće biti još puno radi godina i uznapredovale ciroze jetre.

Autor: Mile Stanković, Maler aus Veliko Gradište.

Ostale priče iz emigracije