Kada je izvesni Branimir krenuo u Vienu da pronađe svoju djevu tačno je znao što da radi iako je tamo išao prvi put.* Mladi naraštaj ne bi verovao kako se u to vreme bremenito sankcijama, naravno nepravednim i ničim izazvanim, teško probijala granica naročito zapadnih i naglašeno prijateljskih zemalja. Ljudi su se dovijali kako su najbolje znali, podmićivali carinike, kešali se o mađarske vozove, kupovali falsifikovane vize, korumpirali službenike po Ambasadama na koju se varijantu i sam Branimir odluči nakon konsultacija sa vlasnicom požarevačke agencije koja imaše vezu u austrijskom predstavništvu u Beogradu.

A kako se taj plemeniti i svake hvale dostojni poduhvat odvijao? Pa prosto! Gospođa Sneža iz požarevačke agencije, čuveni uglađeni i slatkorečivi prevarant sa stilom, okupila bi povremeno desetak naivčina sa ambicijom življenja u zemlji austrijanskoj i obećala im sređivanje vize preko `svog čoveka` u Ambasadi u zamenu za pet stotina nemačkih novčanica po duši. U dogovoreni dan i čas svih deset pretendenata na visok životni standard obrelo bi se u redu ispred austrijske Ambasade gde bi ih nekoliko članova gestapoa iz domaće security agencije držalo u redu, miru i skoro bodljikavožičanoj ogradi gde su čekali zvanično izdavanje već unapred sređene vize.

Za to vreme bi gospođa Sneža sedela u obližnjem kafiću, pušila dugačke i tanke mentol cigarete, ispijala kafe i čekala rasplet. Uskoro bi počeli da pristižu unesrećeni pretendenti sa odbijenicama u rukama i razočarenjima na licu na šta bi im ona odgovarala da joj je `njen čovek` upravo javio da u ambasadi boravi unutrašnja kontrola te da ništa nije mogao da uradi i pošteno im do poslednje marke vraćala uloženi novac. Po zakonu verovatnoće bar neko od desetak aplikanata morao bi dobiti vizu, to se obično dešavalo jednom ili dvojici koji bi potom zadovoljni dolazili u kafić i zahvalno čak i ručak plaćali gospođi Sneži koja je na taj način petsto do hiljadu maraka zadržavala za sebe.

Na nesreću, među ožalošćenima se toga dana nađe i naš Branimir.

U svom narednom pohodu na austrijansku vizu on udruži snage sa izvesnom gospođom Smiljkom iz Svilajnca koja takođe imaše vezu u Ambasadi ali ovog puta ne beogradskoj nego budimpeštanskoj. Te večeri ukrca se Branimir na voz za Peštu, upozna dva novosadska povratnika sa mora, primi od njih upozorenje o mađarskim lopovima albanskog porekla koji ordiniraju na toj liniji i kad ova dvojica izađoše pritaji se u osami svoga kupea. U gluvo doba noći u kupe nahrupiše dve pripadnice rumunske manjine obremenjene velikim i teškim putnim torbama prepunim švercovane robe i pred njegovim zbunjenim pogledom odmah debelim lancem svezaše bravu na vratima. Stvari mu se razjasniše kada u još gluvlje doba začu silovito drmusanje vrata i psovke nemoćnih provalnika. 

Osvanuvši narednog jutra u negdašnjoj prestonici gulaš komunizma susrete se Branimir sa gospođom Smiljkom, odsede u obližnjoj kafani i isprati je pogledom do ulaza u Ambasadu. Nedugo zatim pojavi se gospođa Smiljka u kafani sa dobrom i lošom vešću: dobra beše, ispostaviće se kasnije, da se u Ambasadi ništa ne može učiniti, a loša beše, ispostaviće se takođe, da će ga preko granice prebaciti ni manje ni više nego njen prijatelj austrijski carinik i to u gepeku svog automobila a sve za tričavih 1500 maraka.

Rečeno – učinjeno.

Sledećih je godina Branimir okajavao svoju odluku i plaćao prevelik ceh lakomosti nezadovoljan što pronađenom djevom, što poslom, što standardom, što statusom u ovom suštinski i dalje rasističkom društvu.

Dvadesetak godina kasnije na vidno zgražavanje svoje profesorke i pripadnice plemenite, prepoštene i preuzvišene arijevske rase nad prostim i primitivnim Balkancima njegov sin smireno odgovori: -Da, takvi smo vam mi Balkanci, i ja, i Aristotel, i Platon, Sokrat, Hipokrat, Pitagora, Ksenofont, Homer, Njegoš, Andrić, Tesla, Pupin, Štulić… Do duše, ni vaš doprinos čovečanstvu nije mali, pa ipak ste vi svetu dali jednog Mocarta, Frojda, Klimta, Malera, Šuberta, Štrausa, Hitlera… Pa malo li je?!

Autor: Mile Stanković, Maler aus Veliko Gradište.

Ostale priče iz emigracije