Karlos nije bio šakal niti kakva druga životinja, naprotiv, kao odbojkaški reprezentativac beše on uvaženi, cenjeni i visokorangirani član kubanske društvene i državne zajednice.

Sa druge strane, Milica ne beše ništa od toga čak ni u svom selu a kamoli šire od toga. Roditelji su joj bili u Austriji na „privremenom radu“, kako se tada govorilo, a zapravo na doživotnoj robiji, kako se sada dobro zna. Svoje rane devojačke dane kasnih 80-ih provodila je sa bakom u selu čitajući Sabor, Praktičnu ženu, Nadu, Bazar, Pletenje i kukičanje, slušajući Draganu Mirković i pišući pesme. Naravno, pesme su bile glupave i bez ikakve vrednosti i upravo zato je neke od njih uspela i da proda pojedinim pevačima narodne muzike a među njima se naročito isticao refren:

„Sve što lepo beše
Sad sa tobom ode,
Bez tebe sam dušo
K`o česma bez vode“ 

Kada je početkom 90-ih u bivšoj zemlji vrag odneo šalu istovremeno je odneo i nju u bečko roditeljsko gnezdo. Nedugo potom, donekle savladavši jezik, zaposli se ona u imigracionom birou gde ova nesuđena pesnikinja mesto pera zaduži metlu a mesto stihova tek povremeno zapisivaše po koju poruku na frižideru ili zamagljenom ogledalu.

Tih dana šaka joj dopade literatura koja će nešto kasnije pokušati desant ne samo na muškarce, a naročito na žene, već i na sami zdrav razum. I tako, pod uticajem ove ideologije i svojih novostečenih uverenja ona prestade da bude pesnikinja i postade – pesnica.

Uz pomoć svojih saborkinja (žene koje čitaju Sabor) koje na sreću behu malobrojne ali na nesreću glasne i uticajne ona usvoji novi rečnik i u potpunosti se posveti ideološkom radu. Novi Engels bi rođen da pripomogne starome Marksu, novi Vuk se javi da prepravi delo staroga koje ovaj, uzgred budi rečeno, i ne sočini, a Ivan Klajn se u grobu prevrnu i to više puta. Novogovor se rodi, vaistinu se rodi, ali skoro istog trena i preminu u vlastitom porodilištu jer ga ni same tvorkinje (žene od tvorova?) ne mogaše govoriti samo zato što ne behu dovoljno glupe.

Moram priznati da su sve te borkinje, saborkinje, saborašice, tajkunke, tajkunice, varilice, varijacije, varjače, varijante (jer ako je žena koja se bavi vaspitavanjem dece guvernanta onda onda koja se bavi varenjem mora biti – varijanta), kupice, kupkinje, kupujke, kupilice, trenerke, majorke koje veze nemaju sa Španijom, sociološkinje, psihološkinje i ostale stručnjakinje stvorile izvesnu pometnju u mojoj glavi a i nemalu bojazan glede književnoga zanata kojeg sam se latio. A pomislimo još i na činjenicu da će ova jezička reforma obuhvatiti ne samo ženski nego i muški rod jer ako postoje guvernante onda bi morali postojati i guvernatori koje bismo zvali guvernerima iako sam ja bio ubeđen da ta reč znači nešto sasvim drugo. I evo, do ovog časa množina verbalnih dilema žestoko razdire moju pisačku dušu. Čak više nisam siguran ni da li pisac ima pisačku ili pišačku dušu i kako već ide to jednačenje suglasnika po zvučnosti?! A ako već pisac ima dušu pa mora je imati i piskinja, ili piškinja, ili pisačica ili… dalje mi jednačenje po zvučnosti nije prijatno izgovoriti, naročito pred damama. Mnoge su dileme a samo je jedno sigurno, deverova žena je – deverika.

Ovako bismo mogli u nedogled ali zašto ruglu izvrgavati ženski rod, taj cvet čovečanstva, radi nekolicine njegovih izopačenih predstavnica, da ne kažem izopačenjačica?! Vratimo se radije Karlosu, tom mladom i naivnom kubancu, koji tada još uvek nije znao ono što izvesni Branimir dobro znadijaše: da je sreća u tri stvari*  a ni jedna od njih nije novac. Kao član kubanske odbojkaške reprezentacije doputovao je on u glavni grad negdašnje Austrougarske imperije sredinom 90-ih godina protekloga stoleća. Videvši radosti iskru sve lepote i opojnu moć krasote kćeri iz Elizija Karlos bi, malo je reći, opčinjen, te znajući za slične primere prebega s puno entuzijazma napusti hotel, pocepa pasoš i zatraži azil u najbližoj policijskoj stanici.

Zakonska procedura uputi ga tada na imigracioni biro u kome on prvi put ugleda za njega egzotičnu beloputu feministkinju sa metlom u ruci i čežnjom u oku. Nije trebalo mnogo vremena da dvoje mladih stranaca in a strange land pronađu zajednički jezik, to jest dva koja se tek nekoliko dana kasnije strasno zapletoše zajedno sa svojim znojnim telima. Činjenica da u zemlji porekla mladog latinoamerikanca ljudska, pa time ni ženska, prava ne behu naročito razmatrana a i Karlosovo nepoznavanje srpskog jezika i njegovih feminističkih varijacija učiniše ovu vezu održivom.

Za kratko vreme Milica se do ušiju zaljubi i umesto pesnice ponovo postade pesnikinja, kako to obično i biva.

Na žalost, u brk ovoj ljubavi neumoljivo stajaše Kubanska država u vidu svoja dva predstavnika u ambasadi u Beču. U neformalnom razgovoru koji uskoro bi obavljen pod čudnim uslovima i neobičnim okolnostima omaleni Havijer izvesti Karlosa da mu je porodica na sigurnom, mada možda ne zadugo, i da valja i na nju misliti, a glavati rmpalija pored njega svečano izjavi da je „naša ruka dugačka“ što je ranije već podrobno opisivano u svetskoj literaturi pa se na tom detalju ne bismo previše zadržavali.

Kako austrijska država ne mari mnogo za ljudska prava van svojih granica Karlos se uskoro obreo u ekstradicionom pritvoru u kome se čovek koji mi je ispričao ovu tužnu pripovest i sam našao istim povodom. Uprkos velikim naporima advokata i nesebičnoj požrtvovanosti svoje devojke njega je po svoj prilici čekalo isporučenje i dugogodišnja robija na Kubi, možda čak i nešto teže, a da stvar bude gora ispovedio mi je tada i ovo: -Na Kubi je plata deset dolara a za život ti je potrebno: devet, temperatura od 25 stepeni cele godine, jedne kupaće gaće, kubanka i par banana ubranih na putu ka peščanoj plaži i terenu za mali fudbal. Sad mi je žao ali tada sam mislio da sa strane ima kvalitetnije ispaše.*

Autor: Mile Stanković, Maler aus Veliko Gradište.

Ostale priče iz emigracije