Nomen est omen a Dobrica je bio baš ono što mu ime kaže. Mali čovek velikog stomaka i još većeg srca. U prilično poznim godinama odlučio je da napusti svoje rodno selo kraj Požarevca i da sa suprugom sreću potraži u obećanoj zemlji austrijanskoj.

Da sreća nije raspoređena po geografskim principima i ekonomskim pokazateljima tada još nije shvatao. Da ekonomski pokazatelji nisu uvek ono što vidimo u holivudskim filmovima ili izmaštamo u svojoj glavi takođe.

Zaposlili su se na crno u skromnoj krojačkoj radionici staroga her Štroblea čiji je posao već duže vreme stagnirao i nije dozvoljavao velike plate zaposlenima. Ipak, Dobrica i Rada behu skromni ljudi naviknuti na siromaštvo pa i ovakav prihod zadovoljavaše njihove minimalne potrebe. Konačno, u njihovim se godinama i ne može mnogo birati. Važno je bilo da dostane za stan i hranu i po koji evro za slanje u Srbiju deci i unučićima.

U Beču skoro da nikoga nisu imali, tek neku daleku rodbinu koja baš i ne beše mnogo raspoložena za druženje, te svoje sate dokolice provodiše u samoći i uz nemačko-srpski rečnik.

Tog sumornog subotnjeg popodneva na vratima njihovoga doma oglasi se zvonce koja pojava beše česta koliko i prolazak Halejeve komete te iznenađeni Dobrica oprezno odškrinu vrata zbunjenoga lica. Ispred njega stajaše dva svečana odela, kroj iz Burde za 74. godinu, dve kravate i povrh njih dve uglađene glave sa dva plastična ušećerena osmeha.

-Da li ste čuli radosnu vest?- ispali leva glava na čistom srpskom jeziku.

-Pa ja nisam baš nešto gledao vesti ovih dana a i kad upalim televizor ništa ne razumem, sve je na nemačkem.

-Ma ne to nego da li ste čuli radosnu vest o Isusu Hristu spasitelju našem? – umeša se desna glava.

-Pa ja sam čuo nešto da je umro al` to je bilo još odavno, ne znam da l` sad ima nešto novo.

-A jeste li čuli da je vaskrsao?

-Pa to i onaj naš popa priča po selu al` ne znam ja da l` je to tačno, kuj je još vid`o nekog da ustane iz groba?!

-A da li ste čitali Sveto pismo?- uzdahnu leva glava.

-Pa i s tem onaj naš popa vitla al` ja nisam čit`o, nema se vremena deco, puno se radi- izbegnu Dobrica da pomene da ne barata baš sa svim slovima, možda sa 23-24.

-A da li biste hteli da razgovaramo o Svetom pismu?

-Pa može, `ajd izvol`te! Rado, turi kafu, imamo goste- prodera se pošto se rukova i upozna sa posetiocima.

-Neka, neka, mi ne pijemo kafu.

-E to vam je pametno, ni meni baš ne godi zbog pritiska al` zato će popijemo po jednu domaću, sam sam je pek`o  jesenas!

-Nemojte molim vas, mi ne pijemo rakiju!

-Kako ne pijete, pa sa šta da ve poslužim? Će da pojete nešto, imam domaću slaninu, klali moji dole za 29. novembar pa nam pratili, saću da narežem.

-Ali znate, mi ne jedemo nečistu hranu…

-Ma nije nečista, da ne da Bog, mi to držimo u frižideru, sve čisto, to moja Rada održava.

Verske sekte ili, da ponovo budemo politički korektni, male verske zajednice novijeg datuma proizvodnje imaju svojih dobrih strana; prilično su zatvorenog tipa a usled nerazumevanja i neprihvatanja sredine vernici, često sa propovedaonica strašeni predstojećim progonom i pogromom koje bezbožna većina samo što nije sprovela nad njima revnosnije nego Neron nad ranim hrišćanima, su vezani, oslonjeni i upućeni jedni na druge što vremenom tvoraše čvrst odbrambeni mehanizam svojstven ljudskoj prirodi.

Dobrica to primeti već posle nekoliko susreta sa pomenutim svečanim odelima i plastičnim osmesima, silan utisak to ostavi na njegovu usamljenost te odluči da pristupi toj verskoj zajednici uprkos činjenici da ništa ne razumeše od njihove teologije.

Preko noći on steče gomilu ljubaznih prijatelja, takozvane braće u Hristu, recitatora Biblijskih stihova, nosilaca plastičnih osmeha i zdravih životnih navika. Dobrici je njihovo društvo prijalo a da bi mu pristupio on je poput Klark Kenta koji u lift ulažaše u odelu a izlažaše sa crvenim plaštom i velikim S na prsima bataljivao cigarete, kafu, alkohol, nepristojne reči i oblačio se u ljubaznog puritanca.

Ovaj doktor Džekil živeo je u Austriji ali čim bi prešao granicu javljao se mister Hajd koji je svoj godišnji odmor u rodnom selu provodio uglavnom ispijajući pivo sa seljacima ispred prodavnice, bistreći politiku i prečešljavajući `kuj je s kim i kuj će koga`. Mali čovek velikog srca svima je bio sve.

Prilikom jedne posete Beču od zajedničkog prijatelja saznao sam da je teško bolestan i da se nalazi u bolnici. Kada smo ga posetili dočekao nas je širokim osmehom i zagrljajem uprkos jakim bolovima koje trpljaše.

-Je, će mi doneseš jednu kafu?

-Dobrice, ne znam da li ti je to pametno i šta bi lekari na to rekli. Uostalom, znaš kako oni tvoji gledaju na te grešne navike.

-Da i` j…. u dupe! Kuj će men` da zabrani da pijem kafu?! Nekoliko meseci kasnije na sahrani u rodnom selu mali hor male verske zajednice otpevao je tužnu pesmu, otac Drago koji beše poznat po tome što radije odlažaše na pecanje nego na liturgiju služio je opelo a Dobrica se poput tamjana iz kadionice dizao u nebesa.

Autor: Mile Stanković, Maler aus Veliko Gradište.

Ostale priče iz emigracije