Đura Jakšić među bečkim boemima

Georgije – Đura Jakšić je bio srpski književnik i slikar. Rođen je 8. avgusta 1832. godine u Srpskoj Crnji kod Kikinde, a preminuo 16. novembra 1878. godine u Beogradu.

Pisao je epske i lirske pesme, pripovetke i istorijske drame u stihu. Objavio je jednu zbirku pesama i četiri knjige pripovedaka, a bavio se i slikarstvom.

Detinjstvo i rana mladost

Đura Jakšić je rođen 1832. godine kao prvo od desetoro dece sveštenika Dionisija i njegove supruge Hristine.

Osnovnu školu završio je u Srpskoj Crnji, a tri razreda niže gimnazije u Segedinu.

Nakon toga otac ga je upisao u trgovačku školu, ali mladom Jakšiću trgovina nije bila bliska. Naime, želeo je da postane slikar. Zato ga je otac 1848. godine upisao u školu crtanja u Temišvaru gde je postizao odlične uspehe.

U to vreme Evropu je zahvatilo „Proleće naroda“, pa se Đura vratio u rodno mesto. Kao šesnaestogodišnjak dobrovoljno je učestvovao u Srpskoj revoluciji 1848-49.

Odlučan da postane slikar, Đura Jakšić 1850. godine putuje u Bečkerek kako bi kod čuvenog srpskog slikara, ikonografa i portretiste Konstantina Danila „ispekao zanat“.

Perfekcionista po prirodi, odlučio je da 1851. godine upiše slikarsku akademiju u Beču, a potom i akademiju finih umetnosti u Minhenu.

Pesnik ili slikar

Pod uticajem svojih uzora – mađarskog pesnika Šandora Petefija (Petőfi Sándor) i njegovog engleskog kolege Lorda Bajrona (George Gordon Noël Byron) nastajale su Jakšićeve najlepše pesme koje su danas deo mnogih antologija.

On, s druge strane nije želeo da bude pesnik, nego slikar.

Slikarski uzori su mu bili Holanđanin Rembrant (Rembrandt Harmenszoon van Rijn) i Flamanac Rubens (Peter Paul Rubens).

Najpoznatije slike Đure Jakšića su: Devojka u plavom, Žena s lepezom, Odmor posle boja i Pogibija Karađorđa.

Život na zapadu

Uverivši se da je školovanje u Evropi zahtevno i skupo, morao je da pronađe posao kako bi se izdržavao.

U Beču je upoznao Branka Radičevića i Đuru Daničića, te počeo da piše pesme. Prvu njegovu pesmu objavio je „Serbski letopis“ 1853. godine.

Iz Beča odlazi u Minhen, a 1855. godine se vraća u Kikindu. Nastavio je da piše pesme pod pesudonimom Teorin, a štampane su u listu „Sedmica“.

Iz Kikinde seli u Novi Sad, gde se nalazilo sedište književnih listova „Dnevnik“ i „Sedmica“, ali ni tu se nije dugo zadržao.

Iz Vojvodine u kojoj je odrastao seli se u Srbiju.

Prvo se zaposlio kao učitelj u selu Podgorac, a nakon toga u selu Sumrakovac. 1865. godine je premešten u Sabantu, a nedugo nakon toga u Raču kod Kragujevca.

Smrt Đure Jakšića

Zbog svog temperamenta, govora i tekstova često je dolazio u sukob s pojedincima i vlastima, pa su ga zato često premeštali iz jednog sela u drugo.

Nakratko se nastanio u Požarevcu gde se i oženio, a nakon toga prelazi prvo u Kragujevac, zatim u Beograd i Jagodinu gde radi kao gimnazijski učitelj slikanja.

Njegov „dug jezik“ osim selidbe, doneo mu je i nekoliko sudskih tužbi, te na kraju 1871. godine otpuštanje iz državne službe. Na intervenciju političara i istoričara književnosti Stevana Novakovića dobio je posao korektora u Državnoj štampariji gde je ostao do 1878. godine kada je preminuo.

Jakšić je bio boem. Dane i noći provodio je u beogradskim kafanama, iako je bio svestan da mu takav život može uništiti ionako krhko zdravlje.

Uprkos bolesti nastavio je da radi, iako je tuborkuloza uzimala maha. Preminuo je 16. novembra 1878. godine. Sahranjen je na starom Tašmajdanskom groblju.

Nakon što je 1886. godine otvoreno Novo groblje u Beogradu njegove mošti su prenesene tamo.

Književni opus Đure Jakšića

Đura Jakšić je počeo da piše pesme kada je u Beču upoznao Radičevića i Daničića. Njegov romantičarski talenat razvijao se upravo u duhu poezije Branka Radičevića, Jove Jovanović Zmaja, te stranih pisaca Petefija i Bajrona.

Poezija

Svoje prve pesme objavio je 1853. godine u „Serbskom letopisu“, a prvu i jedinu zbirku pesama koju je posvetio knezu Milanu Obrenoviću tek 1874. godine.

Napisao je pedestak epskih i lirskih pesama, a teme su bile raznovrsne.

Među njegovim pesmama nailazimo na ljubavnu poeziju („Koga da ljubim“), rodoljubivu poeziju („Otadžbina“), opisne pesme („Veče“), socijalne pesme („Ratar“), polemičke pesme („Ćutite, ćut te Jevropi“), satirične pesme („Otac i sin“) i vinske pesme („Mila“).

Svoje prve pesme potpisivao je kao „Đura Jakšić moler“.

Jakšić je po prirodi bio vrlo emotivan, temperamentan, netolerantan i prgav, ali izuzetno pravičan i pošten. Sve ono što je proživljavao slikajući i radeći kao učitelj, svaku nepravilnost i nepravdu u društvu unosio je u svoje stihove.

Iako je pisao o prirodi, ona nikada nije bila mirna i pitoma, nego, naprotiv, divlja, neukrotiva i nesavršena, ponekad i okrutna.

Njegova poezija se sastoji iz upadljivih pesničkih slika bogatih detaljima, oštrih kontrasta i boja. Pesme su satkane od iskrenosti, poraženog viđenja sveta i želje da taj svet bude bolji.

„I ovaj kamen zemlje Srbije, Što preteć suncu dere kroz oblak, Sumornog čela mračnim borama, O vekovečnosti priča dalekoj, Pokazujući nemom mimikom Obraza svoga brazde duboke.“ („Otadžbina“)

Njegove najznačajnije epske pesme su „Bratoubica“, „Nevesta Pivljnina Baja“, „Barjaktarovići“, „Mučenica“, „Pričest“ i druge.

Najznačajnije lirske pesme Đure Jakšića su „Na liparu“, „Mila, „Koga da ljubim“, „Put u Gornjak“, „Kroz ponoć nemu“ i druge.

Pripovetke

U periodu od 1876. pa sve do smrti objavio je četiri zbirke pripovedaka. U svakoj od njih susreću se romantičarski, realistički i mračni naturalistički elementi.

Teme mogu da se svrstaju u tri kategorije:

pripovetke u kojima Jakšić idealizuje prošlost, njene junake i velike događaje;
pripovetke u kojima opisuje život u banatskom selu obrađujući socijalne teme prikazujući ih potpuno realistično;
satirične pripovetke u kojima izražava sve svoje nezadovoljstvo stanjem u društvu, državi, kulturi i sl.;

Ovde je večiti sukob sa samim sobom i okolinom još izraženiji, jer kroz te tekstove Jakšić kanališe sav prkos i borbu protiv nepravde, ljubav prema slobodi i izrazitu mržnju prema onima koji tu slobodu guše.

S druge strane, prošlost, a naročito srednji vek i doba Nemanjića ideališe do preterane sentimentalnosti.

Najznačajnije Jakšićeve pripovetke su „Kraljica“ iz 1860. godine, „Sin sedoga Gamze“ i „Nevesta“ iz 1861. godine, „Neverna Tijana“ i „U planini“ iz 1862. godine, te „Mati“, „Dva prestola“, „Kuršum“ iz 1874. godine, „Sirota Banaćanka“, „Na mrtvoj straži“, „Ruskinja“ i druge.

Osim toga, Đura Jakšić napisao je i tri istorijske drame u stihu – „Seoba Srbalja“ iz 1863. godine, „Jelisaveta knjeginja Crnogorska“ iz 1868. godine i „Stanoje Garašanin“ iz 1878. godine, koja se i danas, 140 godina kasnije izvodi u nekim srpskim pozorištima.

Slikarstvo

Iako je napisao brojne pesme i pripovetke, te iako ga danas smatramo jednim od naših naznajčajnijih pisaca, Đura Jakšić se oduvek smatrao slikarom.

U tome je oduvek težio da dostigne perfekciju, zato je pohađao brojne škole širom Evrope.

Ispočetka je crtao ikone i ikonostaste u crkvama, te portrete trgovaca, zanatlija, sveštenika, oficira, činovnika, učitelja i bogatijih građana, a njegove slike mnogi danas smatraju pravom hronikom obrenovićevske Srbije.

Jakšićeve slike odlikuju veoma dobar osećaj za boju, igre svetlosti, jasno vidljivi potezi četkicom, te korištenje osvetljenja kako bi se definisao oblik i prostor.

Glavni junaci njegovih dela su, ponovo, srednjovekovni vladari i heroji, poput cara Dušana, kneza Lazara, Marka Kraljevića i drugih.

Osim toga, oslikavao je skorije istorijske događaje poput Prvog i Drugog srpskog ustanka, Crnogorsko-turskog rata i to kao reporter, svedok događaja.

Osim ikona, slikao je i portrete i slike s istorijskom tematikom. Smatra se da je naslikao preko dve stotine slika.

Devojka u plavom - Đura Jakšić — Žena u plavom (1856.)

Hristos u Getsimanskom vrtu — Žena u plavom (1856.)

Njegovi najlepši portreti su „Devojka u plavom“, „Žena s lepezom“, „Devojka s lautom“, „Katarina Protić“, „Jelena Pekajski“, „Mileva Protić Kocić“ i drugi.

Najlepše slike s istorijskom pozadinom su „Odmor posle boja“, „Ustanak Crnogoraca“, „Pogibija Karađorđ“, „Na straži“ i druge.

Značaj

Đura Jakšić se smatra jednim od najznačajnijih srpskih pesnika, pripovedača, satiričara, dramskih pisaca i slikara 19. veka.

Njegova dela su nezaobilazan deo školskih udžbenika i lektira u mnogim školama u Srbiji i regionu.

U Srpskoj Crnji se već 56 godina zarednom održava niz manifestacija u čast velikom piscu. To podrazumeva i dodelju nagrade „Đura Jakšić“ za najbolju zbirku poezije koja je izdata na srpskom jeziku prethodne godine.

Takođe, u njegovoj rodnoj kući u Srpskoj Crnji je 1980. godine otvoren muzej posvećen velikom umetniku.

Mnoge ulice, škole, biblioteke i druge kulturne ustanove u Srbiji nose ime Đure Jakšića.

Preuzeto sa: https://www.biografija.org/

Čitajte o drugim znamenitim ljudima sa naših prostora koji su živeli i radili u Beču.