Žizni i sočinjenija devijantnog emigranta (18)
by 
by Only fools and Driscoll brothers
Radiša Glava se više nije pojavljivao na Bečkoj podzemnoj poslovnoj sceni, a ni onoj nadzemnoj, na telefon se ne javljaše, na staroj adresi ga odavno ne videše te se s razlogom postavi pitanje, s obzirom na mutne poslove i krugove u koje se upustio, da li mu je nadimak još uvek na ramenima ili put Crnog Mora plovi Dunavom privremeno razdvojen od svog pametnijeg dela koji možda bi ugrađen u temelje jedne od mnogih gemajnde zgrada koje nicaše diljem prestonoga grada.
T.N. oseti zamor materijala i podsetivši se svojih nedavnih a i odavnih sogrešenija još jednom dovede u pitanje svoj poslovni potencijal te pomisli kako bi se možda moglo živeti i od radničke plate.
Prekookeanska ispostava njegove poslovne imperije grcaše i sustajaše radi sada već hroničnog nedostatka investicionog kapitala, pošiljke se prorediše, zalihe otanjiše jednako kao i živci, nervoza rastijaše i baš kada sve izgledaše potpuno beznadežno svetlost zipo upaljača ukaza se na kraju tunela. Duvanski dim na trenutak zamagli okruglo jagodičasto lice obraslo trodnevnom bradom i ukrašeno baburastim nosom Šešeljevskog tipa.
Prazan pogled ispod niskog čela i zlatan zub ispod babure naročito dođoše do izražaja kad razvuče ljubazni osmeh uokviren rupicama na obrazima. Taj bi se osmeh, kažu dobri poznavaoci, znao pretvoriti u svoju surovu suprotnost zaledivši krv u žilama mnogog korisnika njegovih lihvarskih usluga. Ramadan Krasnići bejaše tipičan biznismen leđnog tipa čije uzdanje bejaše više Krotonsko nego Hilonidesko to jest radije se uzdaše u čvrstinu pesnica nego u čvrstinu argumenata što presudno uticaše na uspeh u poslu.
Čak i ne znajući za čuvene Pekamske Driscoll brothers-e on usvoji njihov model poslovanja koji se očitovaše u jednom davno obavljenom razgovoru između njih dvojice i nesrećnog dužnika kome antena od telefona kroz nos bejaše zabijena u mali mozak kojom prilikom ih zamoli da ga za dug sačekaju par dana jer `bar vama ne škripi za pare` na šta oni odgovoriše ledenim pogledima- `Ne škripi! A znaš zašto? Zato što ne dozvoljavamo da se isplate odlažu!`.
Imaše Ramadan i specifičan rukopis, tukao je isključivo po glavi, telo nije dirao smatrajući ga valjda hramom Duha Svetoga što nekoć davno ču u jednoj hrišćanskoj propovedi i zapamti bez posebnog razloga.
Naselivši još ranih 80-ih austrijsku državu uz svesrdnu pomoć svojih saplemenika iz okoline Prizrena on odmah shvati, a po ugledu na svoju familiju, da je šteta tolika leđa, mošnice i akumulirani bes arčiti po kojekakvim bauštelama kad već šilinzi u hrpama ležaše po Bečkim ulicama i samo ih valja pokupiti uz eventualnu primenu nasilja.
Počeo je kao sitni prevarant i šaner da bi se ubrzo prekvalifikovao na neku vrstu bankarskih usluga u narodu znanim kao zelenašenje. Posao je krenuo dobro a nastavio se još bolje nakon što je jedan neoprezni i nesavesni dužnik završio kao beskućni invalid a njegova kuća kao Ramadanova, koju poruku ostali zajmoprimci shvatiše na ispravan način.
O takvim i sličnim junačkim delima svojim dugo je i detaljno besedio u uvodnom izlaganju prilikom upoznavanja sa T.N.-om koje završi konstatacijom da i pored brojnih uspeha i pozamašnog kapitala nije uvek u mogućnosti da svakom klijentu izađe u susret zbog nedostatka obrtnih sredstava.
-A koliko ti fali ovog puta? Čuvši cifru T.N. prepozna svoju šansu te upita koliki bi bio njegov interes ukoliko bi se eventualno odlučio da finansijski podrži ovu poslovnu šemu. Čuvši i drugu cifru iskusni kockar u njemu odglumi hladnokrvnost, otpi gutljaj kisele vode, sočno pljunu u šaku i pruži je što zgrozi čak i Ramadana koji još dugo nakon odlaska svog novog poslovnog partnera trljaše ruke asepsolom.
nastaviće se …
Autor: Mile Stanković, slikar iz Velikog Gradišta.
Pročitajte nastavak priče …