Naravno da nije svaki emigrant ujedno i devijant, naprotiv, ima tu i finog sveta al` takvi su dosadni k`o kratko ćebe.

Uzmimo za primer Bojanu Stojadinović, učiteljicu iz Svrljiga čije nezadovoljstvo učiteljskom platom od 500 evra i uopšte životom u otadžbini dostiže takve razmere kakve i njeno oduševljenje ušećerenim pričama o blaženstvima života u jednoj od zapadnih prestonica da se odluči po svaku cenu preseliti u Beč.

Uz malu pomoć prijatelja koji tamo već blaženstvovahu ona pronađe Manfreda, bivšeg kafedžiju a sadašnjeg narkomana i uživaoca socijalne pomoći koji pristade da sa njom sklopi fiktivni brak radi dobijanja austrijskih papira u zamenu za hrpu evropskih novčanica koje imaju biti isplaćene na rate i na ruke.

Po obavljenom venčanju njenoj sreći ne beše kraja. Ispred nje stajaše lepi beli svet dostojan čoveka a iza nje ostade oronula postoj(e)bina* dostojna samo polupismenih, pokvarenih i krezubih Srbalja, mišljaše ona. I vreme je bilo da se takav mirisni cvetak preseli među sebi ravne a da za sobom ostavi smrdljivi korov koji je gušaše i sputavaše u razvoju.

-`Nema goreg naroda od našeg`- besomučno mantraše naučene fraze hraneći svoje nezadovoljstvo i razočaranje u sve osim u sebe.

– Nemci, to je narod di beste! Amerikanci, ful fulova! Englezi, hladni ali kvalitetni! Aristokratija bre, plemstvo! Rusi, ološ! Srbi- gola govna!

Sa kolegama iz zbornice oprosti se zlovoljno i uz neizrečenu želju da se ne vide bar desetak godina dok se ne oporavi od njih i ostatka tog guravog naroda. Presrećni roditelji koji za svoj uspeh držaše to što ćerku jedinicu od kuće oteraše a koji su je uostalom za takav poduhvat čitavog života i spremali učeći je da je u životu najvažnije biti bogat i uspešan veselo mahaše sa kućnog praga ostavši da počaste i sa komšilukom svoju radost podele.

U dve povelike putne torbe stade nešto odeće i obuće, poklon za svoje domaćine- litar domaće, dva pakovanja kora za gibanicu, kilo kozjeg sira, tegla ajvara, pasoš, diploma pedagoškog fakulteta u Jagodini, brdo razočaranja, sujete i očekivanja koje `Mirko rajzen`*  iste večeri istovari na Erdbergu.

Na autobuskoj stanici dočekaše je kumovi koji joj obezbediše privremeni smeštaj u svom malenom stanu u desetom bicirku i to `dok se ne snađe` što u njihovim glavama podrazumevaše, mada ne beše naglas rečeno, 15-20 dana, mesec u vrh  glave.

Imajući to u vidu Bojana zavrnu rukave i već koliko sutra se prilježno primi traženja posla. Nije imala iluzija o radu u struci ali nada ipak ne umiraše: za jedno 15-20 godina kad usavrši jezik do nivoa C1 i nostrifikuje diplomu možda rajsko naselje nastanjeno uzvišenim bićima dozvoli da jedno srpsko šajze poučava i njihovu decu! Do tada moraće se zadovoljiti nečim običnijim a što ipak naš mirisni cvetak neće uniziti u potpunosti, recimo radom u nekoj prodavnici, mega marketu, butiku, na kasi ili pakovanju robe, šta god.

Kako se ni nakon 20-ak dana ništa slično ne pojavi u ponudi (na birou tražahu samo varioce i čistačice) napetost u kući poče da raste a kum nežnim glasom izjavi da su vremena teška i da se poslovi ne mogu birati. Uostalom i sam je, iako pogonski inženjer, radio na baušteli. 25-og dana iste je reči ponovio, ovog puta ne mareći za nežnost. Videvši kuda sve to vodi Bojana povuče iznudjeni potez.

I tako, samo nekoliko dana kasnije umesto u zbornici ona završi u metrou, njen potpis umesto u školskom dnevniku završi na spisku čistačica wc-a a njen ponos u kofi punoj prljave vode i krpa. To ne beše jedina promena tih dana, naime, komfornu roditeljsku kuću u Svrljigu zameni ona za garsonjeru u 12-om bicirku, svoju uštedjevinu zameni za polovan nameštaj, svoj stari punto zameni za uban, polovinu plate zameni za kiriju a drugu polovinu za račune i hranu.

Metlu menjaše prema potrebi. Četkom. Ginter Bauer, šef higijeničara, zadrigli musavko ogromne trbušine, podrigujući i pljujući semenke na pod preko naočara pohotno odmeravaše vitki stas bivše učiteljice što joj pruži šansu da svoju nečistu krv pročisti čistom arijevskom.

Autor: Mile Stanković, slikar iz Velikog Gradišta.

Ostale priče iz emigracije