Možda nije zgoreg u ovim zapisima iz dijaspore pomenuti i meni dragi lokalpatriotski događaj u kome glavnu ulogu odigra talentovani srpski novinar D.M. sa tridesetogodišnjim iskustvom života i rada u zemlji izlazećeg sunca.

Ta je priča već stripovana pa nije loše da ostane i zapisana za slučaj da jednog dana bude i filmovana, mada ne vidim kako bi se taj uradak mogao protegnuti na uobičajenih sat i po a ne vidim ni kako će ova priča biti duža od tri pasusa. No, što je čoveku nemoguće Bogu svakako nije te se s pouzdanjem i blaženom nadom bacimo na posao!

Pored pisane reči D.M. strasno ljubljaše i ribolov te se o svakom dolasku na odmor u svoj rodni gradić na obali Dunava rado i često njime bavljaše. A Dunav je blagorodan, hoće da nagradi* pa se u njegovoj čuvarci često prevrtaše i na suncu presijavaše babuške, šarančići, zlatooke, smuđići pa i koja štuka.

Tog vrelog avgustovskog dana spakovavši u ranac neophodni pribor, štapove, mašinice, udice, najlon, mamak i uprtivši na leđa meredov i čuvarku, on se zaputi put Dunavske obale pustom čaršijom u vreme koje se u ponekoj zemlji nazivaše siesta a kod nas nemaše poseban naziv ali podrazumevaše poslepodnevno skrivanje od raspomamljenog sunca u debeloj `ladovini.

Japanski ambasador međutim ne znadijaše ni za siestu niti kakvu drugu popodnevnu dremku no u skladu sa običajima svoga naroda po čitav dan rmbaše te se tog vrelog popodneva zaputi u službenu posetu opštini Kladovo.

Budući da šofer slabo poznavaše putnu infrastrukturu istočne Srbije crni mercedes S-klase sa ambasadorom, članom obezbeđenja, atašeom za kulturu i nervoznim vozačem promaši skretanje za Kladovo i zaluta ni manje ni više nego u pustu glavnu ulicu narečene kasabe.

Prebacivši u prvu brzinu blindirano vozilo uspori te miljaše ulicom kneza Lazara dočim japanska posada zveraše naokolo tražeći slučajnog prolaznika i putokaz. I kako to obično biva u trećerazrednim scenarijima Zvonko Spasić se pojavi na levoj strani vetrobranskog stakla u vidu razdraganog pecaroša sa štapom na leđima i slamenim šeširom na glavi. Japanac zakoči i spusti prozor.

– Excuse me, sir, we missed the road, please help us, can you tell us where the road to Kladovo is? Odmerivši automobil, diplomatske tablice i kosooke članove posade Zvonko odmah shvati o kome se radi.

-はい、あなたは間違っていました。200メートル戻って左に曲がってから右に曲がってください。間違いはありません。- na tečnom japanskom izjavi pecaroš pred zaprepašćenom delegacijom.

Zatim se položivši dlanove na butine duboko nakloni i nastavi svojim putem.

Kada mu je svojevremeno na jednom diplomatskom prijemu čuveni kompozitor Enriko Josif govorio o Srbima kao nebeskom narodu japanski ambasador je gledao s nevericom i sumnjičavo klimao glavom. Sada, videvši da u običnoj srpskoj zabiti još običniji prosti narod tečno govori japanski on se dade na razmišljanje. A Boga mi se i pisac narazmišljao rastežući ovu priču na više od tri pasusa i eto – dao Bog.

Autor: Mile Stanković, slikar iz Velikog Gradišta.

Ostale priče iz emigracije