Knjiga postanja i izlaska

Vo vremja ono, 2000-og leta Gospodnjeg, u živopisnoj srpskoj provinciji sa dozom nezadovoljstva življaše građanin T. N.

´Mlad organizam a prihodi niski, T. N. je sanjao o kamari para´ i maštario o blaženstvima zapadnog sveta i svim rajskim plodovima kojih bi se mogao dočepati.

´U tu svrhu je smislio divan, mada naizgled nemoguć plan´.

No, što je čoveku nemoguće sudbi svakako nije te je milostivi Bog blagoizvoleo ugotoviti susret građanina T. N. sa izvesnom starijom gospođom D. M., vlasnicom austrijskog pasoša i srca željnog putene ljubavi.

Ne želeći ni po koju cenu da propusti ovu Bogodanu priliku T. N. je prilježno i sa puno entuzijazma pristupio realizaciji svoga nauma iskoristivši tim povodom svu svoju, ne tako malu, zavodničku veštinu.

Plaćao je večere, slušao gluposti, šetao babu korzoom, ljubili se na vrhu solitera k´o Marija i Boba, lišćem ispisivao njeno ime po pločniku, recitovao sonete, ´govorio istine na svim jezicima, žario i palio da ih poveruje´, držao je za ruku i ljubio pred svima, trpeo podsmeh i prezrive poglede…

Venčanje je obavljeno u kasnu jesen i pred T. N.-om je stajala godina koja se mora izdržati kako bi se, nakon sticanja mogućnosti samostalnog produžavanja vize, kurtalisao babe na nelep i nehuman način i u velikom stilu.

Dani su prolazili sporo i bili su ispunjeni glumatanjem ljubavi, čak i fizičke, (iako, moram priznati, mom umu i danas dani ostaje nedostupno tajanstvo: šta je to u debeloj, otromboljenoj babi što mladog čoveka može dovesti u stanje ´pune borbene gotovosti´ i što njegovo reproduktivno postrojenje može staviti u pogon?!) kao i u besomučnom trošenju T. N.-ove ušteđevine, jer je baba poput crne rupe usisavala svaki novčić koji bi joj ušao u vidokrug.

Do kraja leta naredne godine nestalo je ušteđevine, ali ne i babinih prohteva. T. N. je još uvek uspevao da servisira Babine seksualne ali ne i ekonomske potrebe.

Paralelno je T. N., taj krunisani kralj erotske misli, gonjen neutaživom željom, uspevao da servisira još jednu ženu kao i ne mali broj mađarskih seksualnih trudbenica kojima se obilato i sladostrasno čašćavao na zadnjem sedištu svoga auta tokom čestih putovanja u Srbiju.

Situacija u kući je postajala sve dramatičnija, baba se pokazala kao neobično ozbiljan igrač, a T. N. je utehu i spas sve češće nalazio u stanu svoje ljubavnice.

U zao čas, na dva meseca od godišnjice, stojeći zgroženo pred usahlim izvorom finansija, baba zatraži da T. N. potpiše da joj duguje 1000 maraka koje će vratiti kad stane na noge, i to u razumnom roku!

Iako iznenađen predlogom, no ipak videvši ga kao mogućnost laganog premošćavanja kriznog perioda, T. N. potpisa priznanicu, naročito vođen mišlju da sutradan, kad za to dođe vreme, taj potpis ospori i novac nikada i ne isplati.

Slavodobitno je svoje sočinjenije poverio ljubavnici M. I. saznavši od nje tada da u Austrijskom pravosudnom sistemu potpis ima bar jednaku vrednost kao i pečat i da se ne može osporiti, bar ne pred iole ozbiljnijim grafologom.

Ono što nije mogao znati jeste da u tom času baba ispred cifre u dokumentu upisuje još jednog keca, te da njegov dug upravo vrtoglavo raste na 11 000 maraka, što on nije mogao osporiti, jer nije ni uzeo svoj primerak ugovora.

Dva meseca kasnije T. N. je ostvario pravo da samostalno produži vizu što mu je, o jada, pomoglo da lakše bude dostupan austrijskom pravosuđu.

Tokom suđenja održanog po tužbi starije gospođe D. M. na površinu su isplivali zanimljivi detalji poput onoga da T. N. nije bio prvi već čak peti u nizu junoša koje je baba odradila baš onako kako su oni kanili odraditi nju.

Valja pomenuti i osmoro fiktivno usvojene dece. Svaku od tih usluga baka je naplatila, što seksualno, što monetarno, a najčešće kombinovano.

Mudri Solomon u liku austrijskog sudije, pažljivo proučivši slučaj, sagledavši stvari iz više uglova i ne mogavši se odlučiti koja je od strana u sukobu gora, presudi da optuženi T. N. ima tužilji isplatiti polovinu iznosa, dakle 5500 maraka, kao i da tuženi i tužilja prilikom napuštanja sudnice imaju biti ispraćeni, do duše više imaginarnim, ali ipak ritualnim šutom u stražnjicu.

Kako bi isplatio narečeni dug T. N. je podigao kredit. Pa kredit za refinansiranje kredita. Pa kredit za refinansiranje refinansiranog kredita. Pa još jedan, da bi mi se nekoliko godina kasnije požalio rečima:

“kada sam iz ´Misirskog ropstva´ kretao put ´Obećane zemlje´ imao sam u šteku 10 000 maraka, a sad imam dug od 50 000 evra i više ni sam ne znam šta mi teže pada, Srpski ´okovi´ ili Austrijsko ´blagostanje´”.

Autor: Mile Stanković, slikar iz Velikog Gradišta.

Pročitajte nastavak priče …

Ostale priče iz emigracije