Olimpijska medalja

Ovih dana svedoci smo Olimpijskih igara u Tokiju, a olimpijska medalja već krasi grudi sportista sa naših prostora. O tome koliko je potrebno talenta i rada za takvo dostignuće pričao sam sa čovekom koji je prešao taj put od dečaka koji sanja do olimpijskog šampiona. Moj sagovornik je jedan od najboljih odbojkaša ovih prostora (po meni najbolji) Vladimir Vanja Grbić. Član kuće slavnih, osvajač evropskih, svetskih, olimpijskih medalja…

YUGA: Koliko treba talenta a koliko rada da se neko popne na vrh u sportu poput tebe:

Vanja: 100% rad, a talenat je samo ona nit koja donosi prevagu u momentima koji su ključni. Ja sam kao sportista nastojao da kroz karijeru ali i život gledam i „prepisujem“ od ljudi koji su bili dobri u onome što rade. Prepoznavao sam njihovu želju, volju i trud da postignu uspeh. Uvek me je fascinirala njihova posvećenost onome čime se bave i u momentima kada uspeh izostaje. Izostanak uspeha je prilika da postanete bolji, da preispitate šta ste uradili pogrešno i te greške ne ponovite.

YUGA: Posle više nego uspešne sportske karijere ostali ste u sportu koji volite:

Vanja: Da, u Odbojkaškom savezu povereno mi je da radim segment odbojke na pesku. Zadatak sve samo ne lagan, a drugačije nisam ni navikao (smeh, prim. autora).

Imao sam obavezu, čast i privilegiju da prođem rad sa preko 12.000 devojčica i dečaka. Iskustvo koje sam stekao radeći sa klincima je neprocenjivo.

©Sara Grbić

YUGA: Pretpostavljam da se ideja o kampu tu negde i rodila?

Vanja: Tako je, diplomirao sam 2014. na Fakultetu sporta i fizičkog vaspitanja, upisao doktorske studije. Kamp je došao kao reakcija na opštu situaciju u kojoj je zdravstveno stanje dece dovedeno do zabrinjavajućeg nivoa. Kriva kičma, ravna stopala, gojaznost i dijabetes su postali „normalna“ stvar kod dece i omladine što je nedopustivo.

Lično sam osetio odgovornost da nešto moram preduzeti. Koristim fizičku aktivnost i sport da decu okupim da se druže, da upoznaju druge ali i sebe. Deca moraju da spoznaju šta mogu i koliko. Da bih to postigao odabrao sam oko sebe savesne a pre svega stručne i odgovorne saradnike iz raznih oblasti – ortopedija, motorika, psihologija…

©Sara Grbić

Ono što deca kroz kamp dobijaju je ono što njima baš i treba. Na dobitku su i deca i treneri i klubovi iz kojih dolaze. Program koji prođu u kampu je metodološki sproveden kroz igru i kao takav lako prihvatljiv deci.

Suočavamo decu sa strahom, očekivanjima i sagledavamo rešenja jer život nije med i mleko. Pružamo im podršku i usmeravamo „kako da ustanu kada padnu“. Učimo ih kako da pravilno sagledaju svoje mogućnosti kao pojedinca ali i kao člana ekipe i gde je tu njihovo mesto.

Na taj način deca postaju zdrav deo društva, pripremljeni za svakodnevni život. Jako mali broj dece, možda 0,1% postaje vrhunski sportista ali zato je ostatak zdrav deo društva.

YUGA: Kada nije kasno da se dete uključi u sport:

Vanja: Kasno za šta? Da postanu vrhunski plaćen sportista, da se osvoji olimpijska medalja? Da rasčistimo odmah jednu stvar, deca do svoje 15-te, 16-te godine treba da se igraju. U tim godinama oni nemaju osećaj gde su i po malo su „luckasti“. Ako dete od 7, 8 ili 9 godina opteretite nečim kao bezuslovan uspeh i novac, to je pogrešno. Preteško breme koje nije za dete jer detetu treba omogućiti da dȃ od sebe 100%, a da li će to biti sport, muzika, ekonomija – pokazaće vreme.

Ilustracije radi ispričaću vam događaj sa kampa. Naime jedno dete po svim parametrima nije imalo nikakvu predispoziciju za takmičarsko bavljenje odbojkom. Radili smo sa njim kao sa svakim drugim detetom. Dete nije propustilo ni jednu sezonu od početka do danas, a rezultat?

Dete koje je u startu bilo povučeno, sa poljuljanim samopouzdanjem pretvorilo se u dete svesno sebe i svojih sposobnosti. Ocene u školi popravljene, dete postalo omiljeni drugar u razredu. To je olimpijska medalja za dete jer mu sport pomaže da se pripremi za život.

YUGA: Kamp je nastavo da okuplja decu sa svih meridijana i u vreme korone:

Vanja: Tako je, ove godine u Sokobanji zahvaljujući dobroj organizaciji i strogo sprovedenim protokolima uspešno je održan još jedan kamp. Što su pametni ljudi rekli : „Ko hoće nađe način, a ko neće nađe izgovor!“.

YUGA: Istina. Hvala na izdvojenom vremenu pa se vidimo sledeće godine.

Vanja: Hvala i vama! Svako dobro i pozdravite sve naše u Austriji.

Tekst: Željko Višnjić
Foto: Sara Grbić
Video: Nemanja Obradović

Među mnogobrojnim yuga-servisima možete pronaći i sportska Udruženja u Beču koja vode ljudi sa naših prostora.