Beerfest

Žarko Kostić, mladić rodom iz Sarajeva, dospeo je u ostatak negdašnje imperije početkom 90-ih godina prošloga veka iz ostatka negdašnje poluimperije zahvaljujući spletu nesrećnih i svima dobro poznatih okolnosti.

Žarko je bio poročan. Lako je sticao loše navike a teško ili nikako one dobre. Sklonost prema ne toliko silovitom piću kao što je pivo razvio je još u najranijoj mladosti a vremenom se to na vreme i dobro ukorenjeno stablo, redovno zalivano i potkresivano, kalemljeno čak i drugim napicima, tretirano najkvalitetnijim herbicidima i pesticidima,  razgranalo u divnu bujnu krošnju alkoholne zavisnosti. Usamljenički život koji vođaše u stranoj zemlji i narodu samo davaše zamajac ovoj prirodnoj lepoti i neobičnoj radosti za čitav nervni sustav ali ne i za ostale organe.

Žarko je cenio da radi očuvanja dobrog zdravstvenog stanja valja naći prirodni balans između duševnog mira nervne opuštenosti čiji je izostanak izvor mnogih bolesti i zdravlja drugih vitalnih organa poput jetre te je intenzivno pio ne samo iz hedonističkih nego i iz zdravstvenih razloga.

Budući da je bio zaposlen kao vozač kamiona danju nije pio ništa sem vode i surutke ali se zato predveče pretvarao u pravi usisivač za pivo i po koje silovito piće. Te večernje seanse nakon stresnog i napornog radnog dana predstavljale su zvezdane trenutke njegovog života. Već posle druge limenke sva bi duševna bol nestajala kao rukom odneta, pa čak i po koje fizičko oboljenje poput žgaravice ili nadimanja. Iako je strogo vodio računa da ne zapadne u stanje pijanstva koje bi mu zamrsilo jezik, oslabilo kolena ili ne daj Bože obrnulo svest u nesvest ipak se na jetri pojaviše posledice u smislu zamašćenosti koju, kako reče doktor, uspešno rešava mesec dana dijete što silno obradova pacijenta koji pod dijetom podrazumevaše samo restrikciju hrane a ne i pića.

Nakon više godina redovitog izvođenja ovog obreda on prestade da bude samo puko ispijanje pića praćeno grickanjem slanine i sira već vremenom poprimi svoju sakramentalnu formu i suštinu. Kao prvosveštenik svoje crkve Žarko je svakodnevno služio večernju službu tokom koje je u stakleni putir umesto vina nalivao ogromne količine osvećene vode koju su neki nazivali pivom a koje je nakon nečujne molitve epikleze negde između pete i šeste limenke poprimalo oblik pričasne rakije u vidu čokanja baltik votke i pričešća istom. Po završetku službe potrošivši preostale Darove prvojerarh bi odlazio na spavanje ne bi li bio pripravan za sutrašnji radni dan. Ujutro bi ustajao svež i odmoran ali pomalo nervozan u željnom iščekivanju novog bogosluženja.

Tada bi ovaj arhijerej sedao za volan svoje moćne mašine od ko zna koliko miliona kubika i krstario bi putevima i autobanovima zemlje austrijanske prevozeći robu različitih proizvođača. Posao je bio dosadan, izazivao je bolove u vratu, probleme sa leđima, šuljeve i interesantne a počesto i krajnje pogane misli. Bolove u vratu i leđima kao i pogane misli relativno uspešno su sanirale usputne maserke sa srećnim završetkom dočim je dosada bila ipak tvrđi orah. Šoferska je tuga pregolema* ali bivalo je i srećnih trenutaka poput onog kada bi ugledao stariju gospođu sa fejs liftingom i trajnom ondulacijom za volanom novog mini morisa kako olujnom brzinom od 30 na sat juri autobanom. Tada bi svom snagom nalegao na moćnu sirenu svoje moćne mašine pa bi umirao od smeha gledajući kako prestrašena baba svojim mini morisom ševa po auto-putu k`o Maradona po engleskoj odbrani.

`Božija ruka` počivšeg uživaoca svakovrsnih opijata presudila je te davne 1986 godine Gordom Albionu a drhtava staračka ruka toga je dana umalo presudila svome vlasniku. Naime, nezainteresovano zagledan u širinu, dužinu i dubinu auto-puta ispred sebe i zagnjuren u epska prostranstva svojih misli Žarko u početku i ne ču sirenu koja se stidljivo oglašavaše iza njegovog kamiona. Nakon nekoliko pokušaja uporni svirač konačno privuče pažnju neuroznog kamiondžije koji unezvereno zveraše čas u put, čas u retrovizor pitajući se ko to tamo provocira?! Pa još i ablenduje!

Pošto `provokator` ne prestajaše sa provokacijama sada već potpuno razdraženi kamiondžija prvo uspori a onda i potpuno zaustavi vozilo pa dograbivši bejzbol palicu sa suvozačkog sedišta hitro poskoči iz visoke kabine i oštrim i odlučnim korakom zaputi se ka crvenom spačeku iz 1968 godine, očito pažljivo i s ljubavlju održavanom oldtajmeru, koji se zaustavi odmah iza njega. Ipak, ovaj oldtajmer beše pravi mladić naspram oldtajmera koji seđaše za njegovim volanom.

-Šta sviraš bre matori?! Šta si leg`o na tu sirenu, si ti normalan?!

-Ali mladiću…- zadrhta oldtajmerski glas i Adamova jabučica.

-Šta bre ali?! Šta bre ali?! Koga ti zezaš, majmune?!

-Ali ja sam samo hteo…

-Šta si bre samo hteo, a?!- zamahnu kamiondžija palicom u nameri da zaplaši pobledelog  starca.

-Ja sam samo hteo…- ukrsti starac ruke u gard ne shvatajući Žarkovu nameru- samo sam hteo…da vam kažem…da su vam otvorena vrata na prikolici pa može da vam ispadne roba.

Ova verbalna šamarčina razli crvenilo po Žarkovim obrazima, zaledi mu pogled, ruku, palicu i knedlu u grlu, on baci pogled na poluotvorenu prikolicu i nakrivljene gajbe, tu posledicu sinoćnjeg beerfesta u sopstvenoj režiji, zatim postiđeno spusti pogled i palicu ka asfaltu, starac spusti gard, a kamiondžija se pride spusti u podzemne predele, da ne kažem propade u crnu zemlju.

-Izvinite- promrmlja nesigurnim glasom iz zemnih dubina- ne znam šta mi je bilo…

-Ništa, ništa, sinko, dešava se.- drhtao je starac kao pionirka koja predaje štafetu.

-Nije vam dobro, hoćete da pozovem pomoć?

-Neka, neka, sinko, biće deka dobro, samo malo da odmorim. Otvori mi, molim te, kutiju sa lekovima, tu je u ladici, ne mogu sam, drhte mi ruke, pa vozi dalje, posao ne sme da čeka. Posao ne sme da čeka ali ni večernja služba te je i toga dana uprkos otegotnim okolnostima nesmanjenom žestinom održan još jedan beerfest u privatnoj režiji uz blagu dozu grizodušja koja nestade posle druge limenke kada život ponovo postade lep.

Autor: Mile Stanković, slikar iz Velikog Gradišta.