Prazan burek

Kada sam odlučio da napišem praznu priču to jest priču bez priče poverio sam tu ideju svojoj prijateljici na šta mi je ona uzvratila da je zamisao dobra ali nije originalna te da ima sličnih primera u svetskoj književnosti. Odmah sam se naljutio na nju kao da je ona kriva što moja genijalnost neće doći do izražaja tim putem ali sam joj istog trenutka i oprostio znajući da ko ne prašta ljudima ne može ni za sebe oprost od Boga očekivati a ja bih ipak radije da večnost provedem na cvetnim poljima rajskoga vrta nego na vrhu trozupca.

A zašto bih to radio? Zašto bih pisao priču bez priče? Prosto. Slave radi kojom bih nahranio sujetu.

Ponadao sam se da bi ova revolucionarna ideja mogla predstavljati prekretnicu u svetskoj književnosti, doneti mi planetarnu popularnost, ovenčati me Nobelovom nagradom i na vrat mi natovariti gomile novinara koji bi pokušavali da provale u moj zamak u Šavilu u kome bih živeo sa svojom trideset godina mlađom ljubavnicom a povremeno bih obilazio i srpske enklave na Kosovu i Metohiji, pio vino i dremao ispod loznika u Velikoj Hoči.

U intervjuu za Frankfurter allgemeine Zeitung istakao bih da iako pišem o dijaspori moja se književna poetika naslanja na otačastvo i rodnu grudu te iako sam ličnost svetskog formata u suštini sam ostao sitna palanačka duša po modelu Radomira Konstantinovića. Zbunjeni novinar prešao bi na sledeće pitanje, i to metafizičkog tipa, premda je prethodno izlaganje razumeo isto koliko i publika na književnoj večeri u Parizu na kojoj bih sedeo u društvu šarmantnog moderatora i poznate francuske glumice koja bi čitala odlomke iz mojih dela i mamila uzdahe nekoliko hiljada prisutnih muškaraca a i osam stotina žena.

Ja bih nežno gladio svoju dugu sedu bradicu, povremeno bih kažiprstom podigao lenonke koje bi mojoj ličnosti davale snažan intelektualni pečat, samo retko bih dotakao svoj stilizovani štap sa kuglom na vrhu i istom namenom, zamišljeno bih gledao u daljinu, duboko bih uzdisao i još dubokoumnije odgovarao na glupa pitanja iz publike.

Ispred mene bi stajala gomila knjiga sa cenama prilagođenim zapadnoevropskom tržištu, tabakera, sat sa zlatnim lancem i salašem* ugraviranim na poleđini, pepeljara sa debelom kubanskom cigarom iz koje se diže gusti dim i ushićeni ženski pogledi koji se upijaju u intelektualne dubine mojih očiju. Mudro bih besjedio uzdajući se u mentalnu retardaciju svojih obožavalaca i njihovu nesposobnost da shvate moja bulažnjenja ali i nespremnost da to priznaju da ne bi ispali glupi u društvu.

Kada bi mi već dosadilo pred svima bih ispovedio da sam sva svoja dela sočinio pod teškim uticajem alkohola i droge (a i što se ne bih drogirao kada sam već toliko bogat da si mogu priuštiti kvalitetne narkotike a i već toliko pametan i osećajan da shvatam svu tragiku života u svetu u kome je kamenju dobro, biljkama podnošljivo a čoveku nesnosno) u šta mi naravno niko ne bi poverovao nego bi se još više divili mojoj beskrajnoj duhovitosti.

Tada bi poznati književni kritičar izneo svoje viđenje moga dela i objasnio publici šta sam zapravo hteo da kažem na šta bih ja spremno graknuo:- E baš nisam to hteo da kažem! Baš nisam to mislio! U stvari ama baš ništa nisam ni mislio!- čime bih ostvario svoj dečački san koji sam usnio na časovima književnosti gde moja analiza dela skoro pa nikad nije odgovarala analizi predavača koji je do u tančine znao šta je pisac hteo reći kao da stanuje u njegovoj glavi. Kritičar bi prvo pocrveneo a zatim bi iskusno prasnuo u smeh još jednom se oduševivši mojom duhovitošću u čemu bi mu se pridružio i ostatak dvorane a ja bih se zamišljeno zagledao negde iznad pogledom tužnog pajaca i ponovo se zapitao šta čovek treba da uradi da bi ga shvatili ozbiljno?! I eto, priča radi priče, takozvano slamomlaćenje. Praznoslovlje.

Autor: Mile Stanković, slikar iz Velikog Gradišta.