Dvadeset i četvrtog martovskoga jutra 1999. godine Miško Džezva, autoprevoznik iz Vranja trajno nastanjen u Austriji, krenuo je svojim VW furgonom da sakuplja putnike, robu i kapital i na taj način probije spoljni zid `nepravednih i ničim izazvanih sankcija`. Zapadna štampa već je uveliko najavljivala predstojeće junačko delo svoje vojske koje se ima izvršiti nad genocidnim Srbljem a u cilju zaštite humanitarne organizacije organima gonjenja poznate pod imenom UČK ali Miško je s mukom baratao i maternjim a kamoli stranim jezikom te se nije informisao u stranim nego u domovinskim medijima u kojima se o tome tek šuškalo i to s nevericom.

Pametnima je sve već odavno bilo jasno ali pisac ovih redova očito nije spadao među takve pa je toga dana na vrhu zgrade bezbrižno montirao riblju kost ne bi li uhvatio Studio B a komšiji koji je na istoj stanici već čuo informaciju da je počelo bombardovanje na Kosovu i Metohiji nehajno je odgovorio: ma kakvi! Ipak, od prethodne večeri kada je na Pinku pušten `Boj na Kosovu` crv sumnje je nagrizao njegovu nevericu. Sa druge strane, teško je bilo poverovati da satanski zloduh još uvek živi na starom i novom kontinentu.

Sa jednakom bezbrižnošću Miško Džezva skupljaše svoje putnike. Prvi na spisku beše stari prekaljeni roker sa dugom masnom kosom, crnom kožnom jaknom, bedževima Metalike, Motorheda i Mejdena kao i ambicijom da svoj hobi pretvori u izvor prihoda. Putovao je na audiciju za 3K dur koja je tih dana imala biti održana u Beogradu. U tu svrhu grlo je natapao kockicama leda i hladnim pivom ne bi li svoj glas doveo u bebekovsko stanje.

Ukrcavši nesuđenu rok zvezdu Miško nastavi dalje i zaustavi se ispred stana mladog, tek venčanog para koji svoj medeni mesec nameravaše da provede u mladoženjinom selu kraj Pirota. Da su optužbe na rašun Piroćanskog tvrdičluka potpuno lažne i neosnovane svedoči i činjenica da su sve potrepštine kupili u Beču po ovdašnjim cenama uključiv i zamrznutu čokoladnu tortu sa višnjama, dva paketa toalet papira, pola kila alvorado kafe i plastične čaše a polovni bicikl, četiri džaka cementa i mali pvc prozor za kupatilo koje takođe utovariše nisu platili no ih mladoženja ukrade sa bauštele.

Sledeći se ukrca Dimitrije Dojčinović, gojažljivi zubar poreklom iz Belu Palanku sa lister odelom i višedecenijskom privatnom praksom u Beču koji u nedostatku ravnopravnog sagovornika naglas tužbaše o predstojećem ratu žaleći što će koaliciju predvoditi amerikanci a ne nemci jer tad bi se `bar znao red`.*

Stari prota u izlizanoj mantiji sebi u bradu negodovaše kad saputnici u sred posta povadiše semele punjene dimljenim sirom i salamom. Do njega je sedeo mladi srpski rodoljub, vlasnik mozga dobrano oštećenog mnogobrojnim šešeljevskim govorima ali ipak neokrnjenog patriotskog duha, sa kokardom na šajkači, Arkanovim likom na majici i slušalicama iz kojih su probijale četničke pesme. Krenuo je da se prijavi u dobrovoljce.

– Oni da genocidišu čitav srpski narod a ja da sedim pod Bečkom šljivom, e pa neće moći, ja im kažem! – mada meni lično nije poznato da je šljiva veoma zastupljena po Bečkim okruzima.

Ispred njih je sedeo deda Laza, nosilac partizanske spomenice i austrijske penzije, koji nije govorio sa sinom ali je žurio da obiđe unuka koji se nalazio na izdržavanju vojnog roka u Kraljevačkoj kasarni.

Dva mlađahna pripadnika nacionalne manjine na Miškovo pitanje: kuda, spremno odgovoriše:

– Za Beograd bato, za Beograd! Nismo ti mi neki seljaci, mi smo iz Marinkove Bare!

I dok je avion specijalnog izaslanika predsednika Sjedinjenih Američkih Država uzletao sa Beogradskog aerodroma nakon neuspelih pregovora velikog diktatora sa lokalnim tiraninom polovni VW furgon jezdio je auto putem. Dosadni penzioner posađen tik iza suvozača čitavim putem neumorno je drobio najbesmislenije gluposti koje se mogu zamisliti a njegovu besedu prekinuo je tek zalutali tomahavk što je tada nazvano kolateralnom štetom. Iz sprženog kombija ispuzala je samo misteriozna baba koju nismo predstavili jer je nismo ni primetili a NATO pakt osujeti zadnju nameru koju roker gajaše prema tek venčanoj mladici iz Pirota.

Autor: Mile Stanković, slikar iz Velikog Gradišta.

Ostale priče iz emigracije