Kada bi se neko nekada setio da ispiše priče o znamenitim događajima i ličnostima gradištanskim svakako bi se među istaknutijim likovima našao i Vlada Č. Ovaj nikada dolečeni uživalac silovitoga pića, poglavito u to vreme veoma popularnog vinjaka, razlikovao se od svojih kolega po gospodstvenom stavu, prirođenoj eleganciji, manirima i dobrom držanju. Nikada ga nisam video, bez obzira na stepen alkoholisanosti, da baulja ulicom, naprotiv, uvek je paradirao visoko uzdignute glave nabijene na kolac u leđima ogrnut najčešće košuljom i sakoom ili kakvom drugom elegantnom kombinacijom. U takvim trenucima kao klinci rado smo se oko njega okupljali na klupi u parku i slušali najrazličitije fantazije izmaštane ili izhalucinisane u časovima teškoga pijanstva od kojih sam jednu i zapamtio.

„Onomad sam se posvađao sa Arkanom na ratištu! Stali mi u red za ručak kad eto ti njega preko reda. `De si poš`o, kažem ja. Ja sam ovde komandant, kaže on. Odma` da si se vratio na kraj reda, odbrusim mu ja. Gleda me on onako potuljeno ispod oka, ne beše mu prijatno, vidim ja, al` šta će…

Pre neki dan odem ti ja za Beograd kad i on tamo sa onim njegovim bilmezima. Kaže: sad sam te u`vatio! Vidim ja da je vrag odneo šalu i da će padne berba ušiju pa brže bolje uskočim u mog poršea i tutanj za Zagreb! Kad eto ti njih iza mene u nekom džipu. Ja dodam gas a onaj moj crveni porše od brzine pobeleo!“ –obesi budze Vlada Č. sve prkoseći Vuku Karadžiću.

-I?! Šta je onda bilo?- rogačili smo oči uzdržavajući se od smeha.

„A?!“- prenu se Č. iz kratkotrajnog sna u koji je utonuo.

-Šta je bilo dalje?

„ A to, pa ništa, probudim se ja u tom hotelu u Vašingtonu kad njega zauzeli teroristi! Gde ću, šta ću, pokupim ti ja one taoce i sve ih izvedem na krov hotela, jednog po jednog. A na krovu me čeka helikopter sa spuštenim merdevinama, kažu lično predsednik poslao. Uzverem se ja uz one merdevine, sednem do pilota i pitam: gde idemo?

-U Belu kuću, kod predsednika Buša, hoće lično da vam se zahvali što ste okončali talačku krizu.

Kad smo sleteli tamo na travnjaku čeka Džordž Buš, širi ruke i ponavlja: tenk ju, tenk ju, Mister Č., može jedan uiski? Ja mu kažem: ne mogu sad, imam neke obaveze.

-Kakve obaveze, mister Č., voc hepn?

-Idem kod Koje na vinjak!“

-To si rekao predsedniku Amerike?! – izbečim se ja.

-Ne bre, kad sam ja pa video predsednika Amerike, nego sad idem kod Koje u kafanu na vinjak, čekaju me drugari.- mirno odgovori Vlada Č., podiže budzu, poravna košulju, doteže kravatu i elegantnim, dostojanstvenim, lelujavim korakom zaputi se ka odredištu.

Autor: Mile Stanković, slikar iz Velikog Gradišta.

Ostali zapisi iz zavičaja