Prljavi ples

Ta 1993. godina bila je bremenita uzbuđenjima, ratovima u kojima nismo učestvovali, hiperinflacijom koju nismo proizveli, sankcijama koje ničim nismo izazvali i, što se mene lično tiče, jednom mečkom kojoj se izvesni Zoran Č. nije u dovoljnoj meri osvetio za naneti mu telesni i duševni bol.

Mečka je u naše malo mesto umarširala na čelu ciganske kolone predvođena otelotvorenim Randuom i praćena sa nekoliko Kasandri i Ljovisni odevenih u karakterističnu nošnju sa dairama u rukama i pesmom na usnama. Taj nesvakidašnji ali ne i sasvim retki događaj iz obližnje kafane sa uzbuđenjem i oduševljenjem čkiljećim pogledom kroz oblak dima pratio je izvesni Zoran Č., već poprilično pripit, sa cigaretom u jednoj i rakijom u drugoj ruci. U taj čas dadoše mečki flašu piva, ona sadržinu usisa u sebe vrtložno poput sudopere, Zoran Č. ciknu, na sličan način usisa u sebe šljivovicu, poskoči, pridruži se veseloj družini i zaigra trbušni ples pred iznenađenom životinjom. Nenavikla na partnerstvo u prljavom plesu mečka odreagova automatski- bekhendom po sred Zoranove brnjice! Nesrećni prljavi plesač svom silinom zabi svoj kljun u gusto grmlje kojim su dužinom čitave glavne ulice bila obrasla zemljana ostrva koja su odvajala kolovoz od trotoara.

Dugo se prljavi, a sada i krvavi, plesač kobeljao i pokušavao da nađe izlaz iz lavirinta dobro ukorenjenih stabljika, dovoljno dugo da mečkom predvođena povorka stigne do gradskog parka na samoj obali Dunava. Kada je konačno uspeo srdito se uspravio, niz glavnu ulicu bacio osvetnički pogled grogi boksera te munjevitim pokretima krenuo u odmazdu koja ima biti primerena i surova.

G.M.( 21) , očevidac prema čijem ćemo kazivanju dovršiti ovu priču te godine se zaposlio u kafiću čije ime nećemo pominjati jer nam reklama nije plaćena a mogla bi biti.

„Perem ti ja tako čaše u šanku, bacim pogled kroz izlog i ugledam Zorana Č. oblivenog krvlju kako se prikrada poni biciklu naslonjenom na oronulu fasadu zgrade preko puta. Ostavim one čaše i istrčim napolje da vidim šta mu je ali dockan- Č. je u osvetničkom žaru već odjezdio niz glavnu ulicu, sustigao je mečku, nečujno odložio bicikl, prikrao se s leđa i majstorskim šutem pogodio je pravo u stražnjicu! Vratim se ja u kafić i nastavim da perem čaše kad se na šank nasloni Vlada Č., naruči vinjak i okljembesi budze u inat Vuku Karadžiću.

-Vlado- kažem- znaš šta se desilo?! Č. se pobio s mečkom!

-E?- prijatno iznenađena budza odvrati onako kako bi verovatno i svaki drugi pristojan građanin odgovorio- To sam ga ja učio ali on ne zna! Ne! Jer mečku moraš da uhvatiš ovako, da je baciš u vis pa kad padne onda je udariš u slabine ovako i onda je gekneš o patos! Ali on to ne zna! Džaba!- završi svoje gestikulativno izlaganje jedan sasvim obični građanin našeg malog mesta a inače više puta neuspešno lečeni ljubitelj žestokih napitaka Vlada Č.“

Autor: Mile Stanković, slikar iz Velikog Gradišta.