Muzika kao dom – priča o Vanji Toscano de Almeida, umetnici koja živi između dve zemlje i jednog sna

Na humanitarnom koncertu SPKD Prosvjeta, posvećenom prikupljanju sredstava za decu na Kosovu i Metohiji, publiku je dirnula snažnim glasom i iskrenom emocijom – Vanja Toscano de Almeida, rođena u malom mestu u Srbiji, muzikom počinje da se bavi još kao četvorogodišnja devojčica, a sa šest godina je roditelji upisuju u školu za talente u Ćupriji. Od tada, njen životni put odvodi je daleko od porodice, ali nikada od korena.

Danas živi u Beču, udata je, i radi u muzičkoj školi u Kottingbrunn-u, gde ljubav prema muzici prenosi novim generacijama. Iako svira više instrumenata, pevanje je njen glavni poziv i najveća strast. U ovom razgovoru Vanja otkriva kako je izgledalo njeno odrastanje, usavršavanje, život u inostranstvu i planovi za budućnost.

Yuga: Detinjstvo i muzički počeci – Rođena si blizu Ćuprije i još kao mala devojčica upisana u školu za talente. Kako se sećaš tih prvih muzičkih koraka i odrastanja daleko od porodice?

Vanja: Rođena sam u Paraćinu, u malom gradu kod Ćuprije, i, kako moja mama tvrdi, počela sam da pevam pre nego što sam progovorila. Ljubav prema muzici me, čini se, prati od samog početka. Dok sam bila u obdaništu, pohađala sam kratko privatnu školu solfeđa, gde su moji roditelji dobili preporuku da pokušam prijemni za školu za muzičke talente u Ćupriji. Pošto sam tada bila još mala, prvo sam krenula na privatne časove violine u Paraćinu, kod profesora Vatroslava Simića, koji je predavao i u toj školi.

Za sve nas koji smo tamo rasli, ta škola je bila mnogo više od mesta za učenje – bila je druga kuća. Većina dece je vikendom odlazila kući, a neka koja su živela dalje, viđala su roditelje još ređe. Ja sam imala sreću da sam blizu, pa su moji dolazili i tokom nedelje, barem u početku. Kako su se obaveze gomilale, sve sam više ostajala u školi. Odrastanje u internatu nije za svakoga – ima svojih izazova i tišina koje pamtiš zauvek. Ali mene je ta sredina naučila samostalnosti, upornosti i sposobnosti da pronađem snagu u sebi, čak i kada mi je nedostajao dom.

Uz sve to, naučila sam i koliko je važno da se ljudi međusobno oslanjaju i podržavaju, čak i kada ne dele isto mišljenje. Bili smo kao velika porodica: delili smo i lepe i teške trenutke, učili da budemo tu jedni za druge i da zajedno rastemo kroz muziku. Zato i danas, kad se dugo ne vidimo, među nama postoji ta posebna bliskost – kao među članovima porodice. U internatu smo se često igrali “porodice”, dodeljujući jedni drugma uloge mame, tate, bake, deke…Danas mi se čini da to nije bila samo dečja igra, već način da nadoknadimo ono što nam je tada nedostajalo – osećaj doma, bliskosti i podrške. Kroz tu igru učili smo kako izgleda brinuti o drugima i biti deo nečeg zajedničkog.

Yuga: Obrazovanje i usavršavanje – Koje muzičke škole i usmerenja si završila, i kako si tokom godina oblikovala svoj put u muzici?

Vanja: Prvi prijemni ispit u Austriji nisam položila, pa sam nekoliko meseci studirala u Kragujevcu. I, kako to u životu često biva, baš tada se desio slučaj koji je promenio sve: profesor violine Michael Frischenschlager, koji predaje na fakultetu u Beču, održao je masterklas u Kragujevcu. Dopao mu se moj način sviranja i rada, i ohrabrio me je da ponovo izađem na prijemni.

Bečki univerzitet (MDW) je jedan od najboljih na svetu, sa velikom konkurencijom. Iako nisam očekivala mnogo, drugi put sam položila prijemni! Studirala sam koncertni smer violinu, ali život je imao drugačije planove. Ruke su počele da me bole, a bolovi su se širili na ramena, leđa i kičmu. Profesor me je povezao sa specijalistom za probleme muzičara i utvrđeno je da imam duplu skoliozu i hronične upale tetiva i nerava. Dugo sam radila na sebi, uz podršku profesora i doktora, ali tada me je život nenadano odveo ka pevanju – nečemu što sam u sebi oduvek želela, ali nisam imala vremena ni hrabrosti da se tome posvetim. Zahvalna sam na svim tim preprekama, jer su me odvele upravo tamo gde je trebalo da budem.

Pevanje mi je otvorilo vrata improvizaciji, komponovanju i drugim muzičkim žanrovima, a bolovi su vremenom nestali. Kasnije sam upisala i Lehrgang Musikphysiologie, specijalizaciju koja se bavi fiziologijom i psihologijom muzičara. Baš kao što sportisti imaju specifične povrede i programe prevencije, muzičarima takođe treba znanje i podrška kako bi očuvali telo i psihičku kondiciju. Kroz svoja iskustva sam naučila koliko je važno brinuti o sebi, i sada to znanje prenosim učenicima i saradnicima, jer zdravlje i sigurnost u muzici daju temelje za dug i ispunjen umetnički život.

Yuga: Ljubav i život u inostranstvu – udata si i danas živiš u Beču. Kako su se vaša ljubavna i životna priča spojile sa tvojim muzičkim putem?

Vanja: Moj muž i ja smo se upoznali na univerzitetu, i to na predmetu koji mi je tada bio najdosadniji i najteži! Profesor je bio poprilično strog i ne tako prijatan, pa neću otkrivati o kom predmetu se radi, ali eto – baš mi je taj predmet “doneo” muža! (smeh) Tada je vanredno upisao gitaru na fakultetu, ali, nažalost, nije položio prijemni ispit. Ipak, nije odmah odustao od muzike – jednostavno, život ga je postepeno usmerio u drugom pravcu. U njemu je oduvek postojao i izražen dar za matematiku i tehnologiju, pa ga je programiranje sve više privlačilo i danas se time bavi. I dalje svira gitaru, za sebe i svoje prijatelje, i mislim da mu muzika i dalje zauzima posebno mesto u srcu, kao i meni.

Yuga: Rad u Austriji – Radiš u muzičkoj školi u Kottingbrunn-u. Kako izgleda tvoj radni dan i na koji način prenosiš ljubav prema muzici svojim učenicima?

Vanja: U Kottingbrunnu držim individualne, grupne časove i hor za odrasle. Imam tu sreću i čast da radim u toj školi sa divnim kolegama i učenicima. Jako je važno da na poslu postoji dobar međuljudski odnos i dobra saradanja. Sa učenicima se trudim da držim taj balans između mojih ciljeva, vizija i želja koje za njih imam, i onoga što oni žele da postignu pevanjem. Dosta sam vezana za učenike, mnoge pratim već neko vreme, i gledam ih kako rastu i sazrevaju. Individualni časovi instrumenta su dosta bitni, mi smo mentori i dajemo im alate ne samo muzičke, nego i životne.

Takva uloga nosi jednu veliku odgovornost i treba biti otvoren da kao pedagog uvek iznova učis. Čim imaš osećaj da si sve naučio, to je znak da moraš da nastaviš sa pedagoškim rastom. Kako đaci uče od mene, tako i ja učim od njih. Svesna sam da se neki od njih kasnije neće baviti muzikom, ali sam ja zadovoljna ako sam uspela da im prenesem ljubav prema muzici, i sve ono što smo kroz muziku naučili, što će im u budćnosti koristiti i na drugim životnim poljima.

Yuga: Veza sa domovinom – Iako živiš u Austriji, tvoja porodica je u Srbiji. Kako održavaš tu emotivnu i kulturnu povezanost sa svojim korenima?

Vanja: Većina čitalaca će se složiti da život u drugoj zemlji nije lak. Ipak, odlazak je uvek izbor, a taj izbor sa sobom nosi i odgovornost – da se suočimo sa izazovima i da u toj novoj sredini pronađemo svoj put. Koreni su uvek tu, oni nas ne napuštaju, bez obzira koliko smo daleko od doma i koliko dugo. Kada si mlađi, pokušavaš da se odvojiš, da pronađeš svoj put i identitet u novoj zemlji, da stekneš nove prijatelje i započneš novi život. Ta iskustva su dragocena i svakome ko ima priliku preporučujem da studira negde van zemlje – mnogo toga naučiš, sakupiš razna iskustva, što značajno doprinosi ličnom razvoju. Ipak, kasnije shvatiš koliko je važno da prihvatiš deo sebe koji nosiš od svojih roditelja i predaka, kulturu naroda u sebi. Kod mene se taj put posebno video kroz muziku. Bila sam gladna da isprobam razne muzičke žanrove, sve me je privlačilo, ali poslednjih godina najviše me je dozivala balkanska muzika, pomešana sa drugim stilovima, ono što ljudi nazivaju “world music”.

Kroz tu vrstu muzike negujem svoje korne i istražujem tu temu, ali sa sobom nosim i kofer pun boja drugih iskustava i stilova koji su na mene uticlali. Tako je nastao i moj novi projekat/band “Bojanka”.

Sa porodicom sam u stalnom kontaktu, seka i ja smo dosta vezane, i koristim svaku priliku da odem u Srbiju. Ali već dugo živim u Austriji, pa sam i ovde pustila korene – stekla divna prijateljstva i porodicu. Beč je posebno mesto za to: internacionalan je i omogućava svakome da nađe svoj krug ljudi u kojem može da bude ono što jeste.

Yuga: Humanitarni koncerti i angažman – Pevala si na humanitarnom koncertu Prosvjete, gde smo se i upoznali. Koliko ti znače takvi nastupi i da li ih planiraš i u budućnosti?

Vanja: Humanitarni koncerti i slična dešavanja za mene su uvek plemenit čin koji pokazuje da ljudi i dalje brinu jedni o drugima. Uvek mi je drago kada mogu da doprinesem takvim inicijativama na način koji mi je prirodan i u skladu sa onim što radim. Mislim da je važno da svako, u okviru svojih mogućnosti, da svoj mali doprinos – jer to, na kraju, čini veliku razliku. Takvi nastupi me uvek podsete koliko muzika može da dotakne ljude i koliko snage ima kada se deli iz srca.

Yuga: Planovi i snovi – Šta te inspiriše i šta bi volela da ostvariš u narednim godinama – na privatnom i na muzičkom planu?

Vanja: Imam neke planove i želje, ali učim da uživam na tom putu do njih, jer često se pokaže da su upravo ti koraci, a ne sami ciljevi, ono najvrednije. Inspiraciju crpim iz života, prirode, ljudi oko sebe i iz faza kroz kojih prolazim. Za mene je umetnost ogledalo – način da kroz zvuk, sliku, pokret, reč i druge oblike izražavanja pokušamo da razumemo smisao i misteriju sopstvenog puta.

Volela bih da nastavim da rastem kao muzičar, pedagog i osoba, i da kroz svoj rad, muziku i znanje inspirišem druge. Što se konkretnih planova tiče, radujem se novom poglavlju kroz projekat “Bojanka”, kao i izlasku jazz albuma koji sam snimila sa sjajnom pijanistkinjom Annom Maurer. Izabrale smo kompozicije koje su nam posebno drage i pokušale da ih ispričamo na svoj način.

Vanjina priča je više od priče o muzici – to je priča o istrajnosti, hrabrosti i ljubavi koja ne poznaje granice. Kroz svaku melodiju koju otpeva, ona nosi deo svog puta: miris detinjstva iz Srbije, iskustva iz Beča i emociju koja spaja te svetove u harmoniju. Njena muzika svedoči o tome da se dom ne nalazi na jednoj adresi, već u svemu što volimo i nosimo sa sobom.

Razgovor vodio tim YUga.at. Fotografisao: Yan Almeida.

Pročitajte još: Naši u Beču – dr Dijana Pekić