Kada se početkom 90-ih godina prošloga veka obreo u Beču Jorgovan je poput Martina Lutera Kinga imao san: mercedes 123, zlatan zub namesto kvarnog, prsten i zlatni lanac*. Njegova žena i poslovna saradnica Danira tih se dana vratila iz slovenačke bolnice sa štakama i kraćom nogom što se povoljno odrazilo na posao kojim su se bavili po bečkim pločnicima. Svakoga jutra Jorgovan bi je dovezao na radno mesto zajedno sa kutijom za prilog i srcedrapateljnim natpisom a uveče bi došao da pokupi ženu i pazar.

Imali su par jutara zemlje i malu kuću na kraju sokaka* ali to je bilo u Srbiji dočim su u Austriji živeli u garsonjeri sa špijunkom i tri sina: Kristijanom, Kristoferom i Kristiforom. Posao je išao dobro a Jorgovan je gledajući dečake često maštario o velikoj svadbi koja će biti održana u nekom od luksuznih bečkih hotela o kojoj će brujati zapadna hemisfera a na kojoj će nastupiti oba Šabana i naravno Džej.*

Mašta postade stvarnost dvadeset i kusur godina kasnije ali narečenom događaju se ne odazvaše ni Džej ni ostali Šabani i to zbog preminuća. Umesto njih goste zabavljaše Mile Kitić, Šemsa, Elvis, Patalo i Meneka a prisutne na momačkoj večeri uveseljavaše Branka Blekrouz i ženski orkestar pod dirigentskom palicom Vesne Počuče Šane.

Tog vedrog i toplog jesenjeg subotnjeg jutra svatovi iz mnogih razvijenih ekonomskih zajednica* a ponajviše iz Austrije, Nemačke, Švajcarske i Italije okupiše se u raskošnoj sali za ručavanje čuvenog bečkog hotela na svadbenoj ceremoniji koja bi zamišljena kao dvodnevna – prvi dan proševina, drugi dan venčanje. Specijalno za tu priliku mlada bi uvezena iz Jorgovanovog rodnog sela i avansno plaćena uz velika uzvratna očekivanja.

Mlada, nežna, jedra crnka sa dugom, ravnom, sjajnom kosom svojim kestenjastim očima smerno pogledavaše čas u Kristijana čas u pod. Kristijan pak žudno pogledavaše u bujni dekolte bajkolike venčanice koji samo čekaše da bude kušan. Njegov brat po dedine linije Jovica, iz mladinog rodnog sela, pogledavaše čas na jedno čas na drugo ali mu se pogled radije zadržavaše na mladi nego li na bratu.

Gazda Jorgovan nije žalio novce za veliki dan svoga prvenca, na trpezi beše što se zamisliti ne može, rakija je tekla potocima, vino rekama, veselje po planu i (svinjskom) programu, Kitić je briljirao, bar po sudu publike, Šemsa takođe a dve mlade i još neafirmisane pevačice naročito ushitiše pijane mužjake ne toliko glasom koliko pornografskim stasom.

U neko doba pohotljivo oko brata po dedine linije uhvati mladin smerni pogled. Reči nisu ni potrebne kad već oči tako tečno razgovaraju te se mlada izgovori da ide da popravi šminku a Jovica se ne izgovori jer nemaše ni kome.

Teško je opisati zbunjenost slučajnih prolaznika kada na trećem spratu hotela ugledaše dugu crnu kosu kako vijori zapletena u raskošnu venčanicu i telo presamićeno preko prozora ali još je teže opisati reakciju svekrve Danire koja došavši u sobu da bar na kratko odmori svoju ortopedsku cipelu ugleda mladinu oblu, nežnu, obnaženu stražnjicu ukrašenu belom podvezicom ispod i rođakove spuštene pantalone kako složno uživaju u gradskom pejzažu.

Brakolomna vest poput munje prostruja svečanom salom, muzika utihnu, Kitić iskusno šmugnu ka vratima hotela, Jorgovan poteže kuhinjski nož na priku ali se i mladina strana pokaza kadrom na strašnome mestu postojati te pucanj u vazduh izbi oružje iz svekrove ruke. Kristijan pokuša telekinetičkim putem da pokrene viljušku ali kada mu to ne pođe za rukom posluži se mehaničkom metodom pa promašivši taštu jedaći pribor zabi duboko u debelo meso još debljeg basiste.

Već naredne sedmice u rodnom selu Veće staraca povede istražni postupak povodom ovog slučaja tokom kojeg se ispostavi da mlada čak ni test belog čaršava ne bi mogla da prođe jer ju je još odavno već testirao okrivljeni Jovica i da je već nekoliko godina testira redovno i u tajnosti. Isplaćeni avans ima biti vraćen Jorgovanu i to u celini i celosti, kako zaključi Veće, a što se tiče obraza i časti – neka se sam snađe.

Autor: Mile Stanković, slikar iz Velikog Gradišta.

Ostale priče iz emigracije